![]() |
||
![]() |
ГЊАТО ВОЈИСЛАВ |
Биобиблиографија
Војислав Војо ГЊАТО рођен је 26. новембра 1937. у Билећи (Република Српска). Основно школовање завршио је у родном граду, а економску школу у Добоју. Дипломирао је 1974. на Факултету политичких наука – Одсјек социологије у Сарајеву.
Завршио постдипломску насатаву за магистарске студије из области јавног здравства на Медицнском факултету Свеучилишта у Загребу 1981године.
Аутор је четири књиге прозног садржаја: „Билећке вињете“,“Улица камених кућа“, Билећка раскршћа“ и Билећка трилогија“ у којима је оживио и освјежио успомене на свој родни крај и живот људи на живописном херцеговачком кршу.
Члан је Удружења новинара Републике Српске. Оснивач је и уредник добојског листа "23. август", информативног гласила здравства региона Добој, Аутор је монографије "Педесет година Опште болнице Добој" и монографије Дома здравља Добој. Сарадник је бројних листова и часописа. Био је један од уредника "Ars medice" Београд, часописа за истраживање и развој здравства. Аутор је неколико стручних радова из области примарне здравствене заштите и приручника у области стручног усавршавања здравствених радника..Живи у Добоју.
БИБЛИОГРАФИЈА
КЊИГЕ
„БИЛЕЋКЕ ВИЊЕТЕ“ издање 2006 године Новинска издавачка кућа „Штампа“ Добој.
„УЛИЦА КАМЕНИХ КУЋА“ издање 2008 година Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ БИЛЕЋА
„БИЛЕЋКА РАСКРШЋА“ издање 2010 године издавач „Мисионар“ Добој
„БИЛЕЋКА ТРИЛОГИЈА“издање 2011 године издавач „Просвјета“ Билећа
МОНОГРАФИЈЕ
„Педесет година Опште болнице Свети апостол Лука“ издавач Општа болница Добој „
Монографија Дома здравља Добој.издање 2002 године
СТРУЧНЕ КЊИГЕ
„Приручник за полагање стручних испита здравствених радника и здравствених сарадника“Издавач „Arsmedica“ Београд 1997 године
„Збирка прописа здравство и здравствено осигурање Републике Српске“ Издавач „Арсмедика“ Добој 2003
ЧАСОПИСИ
„Нова Зора“издавач СКПД „Просвјета“ Билећа објавио двије приче: „Чекаоница страха“ и „Професорово тамновање“
„ARSMEDICA“ Београд часопис за истраживање и развој здравства један од уредника 1996 године.
„23 АВГУСТ“ Информативни лист Регионалног медицинског центра Добој главни и одговорни уредник у периоду од 1975 до 1992 године.
РЕЦЕНЗИЈЕ
С. Станковић ТРНОВИТМ СТАЗАМА ЖИВОТА 2010 године
З. Бабић ;РАЗГЛЕДНИЦЕ ИЗ БИЛЕЋЕ 2014 године
Одјеци
ШЕСТ ШЕШИРА И ДАМА
У Билећи је педесетих година прошлог вијека живјело самo шест грађана који су носили шешире. Били су посљедњи представници предратне грађанске културе.Није то било вријеме за шешире па се на њих гледало подозриво, испод ока. Господа у вријеме другова?
Највише пажње плијенио је шешир широког обода што га jе свакодневно носила Драгица Ђурковић-Маркиза. Начином одијевања са урођеним господским манирима изазивала је подозрење нове власти као посљедњи изданак буржоазије с којим бисе требало обрачунати.
Најчешће би свраћала у амбуланту код доктора Хамзића у жељи да оствари контакте са његовом супругом Вером, поријеклом из загребачке господске породице, која је, што је било необично за оно вријеме, имала колекцију шешира и симпатичну пудлицу као израз припадности господском миљеу из прошлог времена.
Ту своју аристократску склоност Маркиза је користила тако што је често, не чекајући ред, улазила у амбуланту тражећи рецепте и савјете љекара.
Једног дана Маркиза изненада уђе у амбуланту и тражи од
доктора Хамзића да јој нешто пропише за главу. Доктор, да би се ослободио даме, напише рецепт и упути је у апотеку. А тамо – изненађење
Апотекар ће: “Ко вам је ово прописао?”
“Па, доктор Хамзић”, одговори Маркиза.
“Другарице, са овим ћете морати у Београд јер ми немамо
овакву робу” - упути је апотекар.На рецепту је писало: ŠEŠER број 48.Увријеђена Драгица више није сврћала у докторову амбуланту.
ГОСПОДА И ДРУГОВИ
Прије Другог свјетског рата Билећа је имала двије врсте грађана: господу и сељаке. Сељаци су живјели на селу, а господа у граду. Послије рата ствари су се искомпликовале па се и на селу нашла господа. Називали су их кулацима и нису се добро провели у том историјском тренутку. Ситуација са господом нарочито се
замрсила кад су поједини другови послије рата одбацили своје другарице и као дио ратног плијена поженили се кћеркама бивше гoсподе.
Остатак предратне билећке господе могао се након рата препознати једино
по шеширима које су задржали као дио гардеробе, а не као конкуренцију “титовкама”. Нестали су дућани са фирмираном гардеробом, јер је у рату све опљачкано. Приватне радње су угашене, а први знаци нове моде јавили су се тек крајем педесетих када су
почеле да ничу продавнице одјеће “Вартекс” и продавнице опанака, тениски, чизама и ципела “Борово”. Било је то вријеме у коме су сви словили као другови и другарице, међутим, није било једноставно, рецимо, свештеника ословити са “друже прото”.
Још се памти виц о томе како је Мика Шпиљак, некадашњи предсједник Владе Југославије, приликом аудијенције код папе на његову љубазност “Поздравите госпођу” узвратио: “Поздравите и Ви своју!” Изненађеној пратњи се оправдао: “Па нисам могао рећи другарицу, ипак је то папа!”
А данас? Умјесто другова вратила се господа. Неко нам је намјестио ситну превару. На томе дугом путу нестали су неки атрибути господе. Сада је свако господин, било да живи на селу, било у граду. Данас смо у ситуацији да морамо разликовати господина од Господина. Овог посљедњег красе достојанство, култура понашања и изржавања, пристојност у опхођењу, дијалог, разумијевање... Треба имати среће па срести таквог господина. Али колико ће требати генерација да прође да се добије такав персонални квалитет. Ипак, господа постоји, и бољи су дио нас, оно чему свакодневно треба да тежимо; они су со нације која јој побољшава укус.
ПРИЧЕСТ У ДУБРОВНИКУ
Божић, Васкрс, крсне славе и други вјерски празници нису забрањивани, али многи из идеолошких убјеђења нису могли да учествују у њиховом обиљежавању. Црквена служба у то вријеме није радила јер су се власти досјетиле и у цркву смјестиле пшеницу која је добијена као хуманитарна помоћ од UNRRE. Крштења дјеце готово да није ни било, а није имао ко ни да их крсти. Међутим, било је понеко тајно крштење у сусједним мјестима. У Малој кули муслиманска дјеца су тајно сунећена. На Божић смо пуцали карбидом из лименки с поклопцем, а на Васкрс се надметали у туцању шареним јајима. Окончањем великог васкршњег поста поједини вјерници ишли су на причест у православну цркву у Дубровнику.
Такво путовање с мојом мајком остало ми је у сјећању. Након што је издржала васкршњи пост, кренули смо возом у Дубровник како би се причестила у православној цркви на Страдуну. Била је побожна и брижна чуварка вјере прађедовске.
Када смо касно у ноћи стигли у Дубровник, на перону су нас дочекали многобројни понуђачи соба за преноћиште. И док су једни нудили преноћиште, други су се распитивали за сир, кајмак, јаја. Било је то тешко вријеме са још увијек свјежим траговима минулог рата, глади и неимаштине, када се за петоро јаја у Дубровнику давао порцулан да би се преживјело. Домаћа јаја овдје су увијек била на цијени, па су се са тридесетак комада тада могли подмирити трошкови пута и једнодневног боравка. Иако је имала своју родбину у Дубровнику, мајка није хтјела да их тако касно узнемирава те смо преноћили у некој кући у Гружу.
Сутрадан на Васкрс одвезли смо се трамвајем до Пила. Моја мајка добро је познавала Дубровник јер је ту провела већи дио младости радећи код својих рођака, а мени је тог дана био први сусрет с овим древним градом. Црквену службу служио је прото Раде Вукомановић. Кад већ поменух протојереја, интересантна је прича која је везана за његово име а настала је шездесетак година касније, тачније октобра 2000. у Требињу приликом преношења земних остатака великог српског пјесника Јована Дучића, којом приликом је прото испунио завјет пјесника из 1934. године. Он је један од ријетких Дучићевих савременика кога је пјесник у вријеме подизања споменика Петру Петровићу Његошу у Требињу 1934. замолио да служи литургију у његовој цркви. И десило се да се ова Дучићева жеља, као и она чувена "да почива у свом завичају у велељепној цркви налик оној у косовској Грачаници" оствари, јер је 95-годишњи пртојереј Раде Вукомановић учестввовао са Његовом светости патриjархом Павлом у саслужењу.
Прије него што смо ушли у цркву, моја сирота мајка ми је рекла:
"Мој сине, јутрос сам се огријешила. Нећу се моћи причестити."
Она се, у ствари, напила воде, што није смјела учинити прије причести.Жао ми је било мајке и њезиног труда, али смо ипак остали у цркви на богослужењу. Била је вјерник и много побожна. Кад бих у њеном присуству било шта опсовао, одмах би ми рекла да се ударим по устима и да молим Бога да ми опрости.
Уз вјерске свечаности, поготово о Госпојини и Преображењу, у Билећи су се могли срести многи несрећници, ментално обољели, које је родбина у те дане водила под Острог с надом и убјеђењем у њихово оздрављење.
ПРОФЕСОРОВО ТАМНОВАЊЕ
Главна улица је као ријека, увијек се њоме одвија кретање, људи се њишу као да их матица носи, само што се овдје, за разлику од ријеке, кретање одвија у оба смјера. Она има бројне уличице и сокаке који воде до насељених мјеста.
Једна таква притока била је улица између основне школе и Храма светог Саве с десне стране главне улице. У почетку је једним краком водила према Малој кули, а другим према кући Лазара Бабића, односно Златишту и Мирушама. Бабићева кућа била је тада једина у том дијелу вароши, па се могла сматрати као извориште одакле би се улица код Светосавског храма утопила у главну.
Ту гдје се рачвала започета је педесетих година изградња нове гимназије. Ова улица касније ће постати једна од важнијих притока главне улице, трасираће будуће насеље на Медаковини и пут према новим индустријским објектима те везу са Мрежицом и жељезничком станицом. Изградња гимназије била је вјековна жеља народа овог краја да се њезини полазници отисну у свијет знања и науке како би једном заувијек војничка цокула престала да буде печат живота у овој вароши.
Подигла је све на ноге, мало и велико. Сви су жељели да помогну њену градњу, као да се подизао храм. Сједињујући природну бистрину и упорност дјеце и ентузијазам професора, она никада није изневјерила наде својих градитеља. Сваки је ученик из ње могао понијети поуздане мјере вриједности и етичности за сигуран животни путоказ. Тада на дужност директора долази Голуб Куреш, професор математике, човјек који ће својим радом и поступцима обиљежити будуће вријеме ове школе.
У кући Војина Бабића, у главној улици, промрзле децембарске ноћи давне 1958. настала је једна од прича о Голубу Курешу, професору Билећке гимназије, а дјечаци који су је те вечери слушали упијајући сваку ријеч нису ни слутили да ће у наставку свога живота овај човјек имати пресудан утицај на њихову будућност. Према сјећању једног од њих та прича текла је овако:
"Причало се те вечери како је прије рата у Београду завршио факултет и да је уз рат био у Билећи. Његов ближи рођак Милош Куреш био је официр у Краљевини Југославији, а у рату је био чувени четнички командант. Професора Голуба Куреша као младог интелектуалца и угледног човјека изабрали су у четнички штаб. Негдје 1944. или 1945. године партизани ухвате много четника, заробе их и потрпају у затвор. Међу њима је био и професор Голуб. Након неколико дана четници у ноћној акцији упадну у затвор, побију стражаре и ослободе све заточенике. Рано ујутру партизани су имали шта да виде: сви стражари побијени, а затвореника нигдје, само у једној ћелији сједи млади професор Куреш. Један од партизанских команданата га упита: "А шта ти чекаш, што ниси побјегао са осталом бандом?"
"Ја нисам рука крварио и ником нисам никаква зла нанио те немам разлога да бјежим", тихо и сабрано одговори Голуб.
Ипак, послије рата млади професор је осуђен и упућен у Зеницу на издржавање затворске казне.
Зеница, огроман затворски логор са стотинама затвореника.
Професору тече прва година строгог затвора. Млади ратни официри, махом нешколовани, требало је у што краћем времену да позавршавају средње школе како би могли заузети важнија мјеста у новоствореној држави. Официри млади, утегнути, с еполетама и новим новцатим чиновима полажу испит у импровизованој затворској учионици. Професори, махом на издржавању казне, треба да испитају нове представнике државе и власти.
Један од професора је и Голуб Куреш, који ће испитивати кандидате математику и физику. И дуго је то трајало. Редали се официри, схватајући да нема шансе да лоше прођу јер су хероји ове земље, а испитују их управо професори које су они похапсили и осудили. На крају, након обављених испита, нико од официра није положио матетматику и физику. У затвору туробна атмосфера, официри и чувари намргођени, срдити.
Начелнику затвора доводе младог професора-кажњеника Куреша, који мора да рапортира и да се извини због своје несмотрености и глупости.
Чим су увели професора у начелникову канцеларију, овај му се строго обрати:
"Шта то учини, црни професоре? Да ли се то спрдаш с нама па нам пообара овакве момке?"
"Друже начелниче, дозволите да Вам се обрати кажњеник Голуб Куреш!"
"Говори, побогу, шта чекаш!"
"Друже начелниче, по Вашем наређењу испитивао сам другове младе официре, оцијенио сам их по својој савјести, јер нико од њих не зна математику и физику. Ниједна земља неће у бољитак с незнањем, можете ми радити шта год хоћете, али док не науче, ниједан од другова официра неће код мене добити пролазну оцјену."
Младом професору скраћена је казна и након пуштања на слободу одлази да ради у Учитељској школи у Тузли да би средином педесетих година прошлог вијека дошао у Билећу гдје је до краја радног вијека предавао математику и физику и био директор школе. Билећка гимназија била је и остала расадник квалитетног кадра, стручних и надарених људи. Ријетко је гдје као на овом простору природа толико уложила у људе и подарила им све што није могла дати суровом "каменом мору" којим га је окружила.
МЈЕСЕЧАР
Док је Аустрија градила веркове по брдима око Билеће, стручни надзор над грађевинама вршио је њихов инжењер сивобијелих очију, као да је албино, жуте таласасте косе и са непримјетно краћом лијевом ногом.
Говоркало се да је мјесечар и да преко грађевина хода испружених руку по читаву ноћ. Бољег и ревноснијег стручњака царевина није имала.
Ваљало се учврстити и осигурати на граници према књажевини Црној Гори.
Још док је био студент у Бечу, мјесечарио је упадајући у кревете надобудних бечких дама. Да би био при снази, свако поподне би свратио на комад-два "захер" торте.
Био је суверен до другог спрата одакле је могао да искочи кроз прозор а да се не угрува. Даме су уз поподневни чај и торту препричавале мјесечарење: "Ноћас ми је соба била препуна мјесечине", или: "Имала сам у кревету пун мјесец", затим: "Прво се кроз завјесе ушуњала магличаста свјетлост од које ме језа подишла, а онда је грунуо мјесец читавом силином", па: "Ваљао се по мени и котрљао по соби читаву ноћ"...
Трајало је то до пред крај студија када се нечујно увукао у кревет менторове жене. Међутим, догодило се помрачење мјесеца. Професор се изненада појавио на вратима спаваће собе, а Мјесечар је по навици искочио кроз прозор. Тек када је погледао према калдрми, сину му кроз главу да је то био трећи спрат. У магновењу му се указа спас у фијакеру који је управо пролазио испод прозора. Пропао је право на сједиште поред пренеражене даме, која од ужаса није затварала уста док јој он не поможе и тако нађе себи утјеху и преноћиште. Док ју је заносно љубио, смислила је причу "Мјесечар". Написала је једну од најљепших љубавних прича, а њен Petit chou, како га је звала, остаде с мало краћом ногом. Док су ћаскали уз поподневни чај, говорили су француски док би је посипао сребрнастом свјетлошћу а она га миловала по мекој валовитој коси.
Све је трајало лагодно, мјесец је излазио и улазио у мирисне одаје Бечанке док Царевина не запосједе Босну с намјером да је приведе памети и, како су они тврдили, спаси од сифилиса. Ментор је поодавно смишљао како да се освети Мјесечару, и добро му дође Босна. Уреди да се пребаци у војну службу и тако се задеси у билећком логору.
Није му помогла прича како је мјесечар и да је то у његовој породичној традицији, да не зна када и куда по ноћи хода, јер нико не смије да га пробуди, опасно је, може му се догодити да тако уђе у туђу територију, да га на правди бога убију. По казни је у билећком логору, а причало се да, кад хоће да казне војника, дају му излазницу у град.
Већу казну нису могли да измисле, јер у градићу са десетак кућа и неколико важних објеката који су смишљено изграђени да нагласе ћесарову власт, није било дама, осим оних у малом куплерају, што није одговарало његовом нивоу. Патио је све до ноћи када с верка изнад Мрежице угледа младу чобаницу како тражи одбјеглу краву. Говече ко говече, не зна за границе, па чобаница упаде у царевину, право у руке Мјесечару. Што од страха, што од незнања, заљуби се у странца и дозволи да је објеручке прихвати.
Вријеме је пролазило, а Мјесечар се дању увлачио у књажевину све док чобаница није нестала са границе. Тражећи је набаса на дјечака. Дуго су се споразумијевали, и да не помену име, дјечак не би знао шта га пита. Како да му објасни да је тражи? Понављао је име и рукама показивао, као да је тражи. Дјечак схвати и рече: "Да. То је моја тетка." Сав срећан Мјесечар пожури да му објасни зашто је тражи: "Ја јебала твоја тетка." Дјечак скочи и отрча, а Мјесечар сачека да се чобаница појави. Кад оно - два Црногорца!
Нико није знао шта је задесило главног надзорника свих фортица према књажевини.
Нико га није ни тражио. Команда је вјеровала да је залутао и пао у неки амбис, а она два Црногорца се докопаше планова утврђења. Осамнаесте су прво напали и опљачкали веркове, а затим логор. Није им било ни тешко јер се Аустрија повукла без испаљеног метка.
Касније се чуло како је Мјесечар учествовао у шверцу преко Требишњице.
Ноћу је помагао неком муслиману да код Мистихаља чамцем прелази у Црну Гору, превози дуван, картице, шећер, брашно, зачине... Мјесечар је нестао без трага, а билећки трговци омоћали и након рата почели да граде куће око Обилића вијенца. Чак је остао и рецепт за "захер" торту, коју су касније нудили у пансиону, у коме се могао играти билијар и слушати музика са првог градског грамофона на ручни погон.
ЧЕКАОНИЦА СТРАХА
Када је кренуо пут Босне, имао је тридесет година. У Босну долази на позив Земаљског музеја у Сарајеву да прикупља старе босанскохерцеговачке, црногорске и далматинске напјеве. Стигао је истодобно кад и она, али једно за друго нису знали. Она је била поријеклом из Хамбурга. За разлику од њега без позива се упутила у Босну са жељом да се тамо задржи извјесно вријеме. Њезина мисија била је сасвим друге нарави. Било је то крајем деветнаестог вијека. Када се 1892. појавила у Петрограду, изазвала је велику панику. Због ње је те године умро Чајковски јер није хтио да слуша паметне пријатеље, који су му савјетовали да пије само вотку, а не и воду с Неве.
Због ње су тада широм Европе многи ишли на каваљерске дуеле у доба великих гестова и одбране части по сваку цијену.
Код нас је прво прешла војвођанску границу, затим се појавила у сјеверној Хрватској и потом се обрела у Босни. Херцеговину овог пута није походила. Границу би обично прелазила ноћу поред уснулих граничара, тако да јој за прелазак нису требали папири.
А тамо гдје још није стигла почеле су да се испредају разне приче од уха до уха како је у земљу ушла чудна, млада, још непозната и невиђена сподоба, која пријети да ће уништити цјелокупно становништво ако јој се не супротставе. Приче су почеле да попримају различита тумачења. Једни су говорили да је то љепотица која има страшну заводничку моћ, други да је плавуша, фатална жена, вјештица која убија погледом. Сумњало се на све и свашта. У котарима су почеле припреме за обавјештење становништва шта да учини у сусрету с непознатом. Војне постаје увеле су строге мјере: не пуштају војску изван војничког круга. Нико је још није видио, а сви су се плашили. Иако је љето увелико одмакло, нека се зебња и страх увукли у народ.
Он, висок, коштуњав, с ранцем на леђима пуним књига и записа, са шеширом великог обода, током четири љетна мјесеца те 1893. запутио се прашњавим џадама босанског вилајета. Говорио је неколико језика.
Многобројним сметњама које су му се испријечиле при сакупљању пјесама једнога дана придружила се и она, срећом тек у четвртом мјесецу његовог похода. Али пошто му је омела посјету тузланском крају, није чудо што се почео у мислима свађати с њом. Питао се: што није сачекала још мало. Зар баш обоје морамо бити на истоме мјесту у исто вријеме. И стварно, сусрет с њом баш тада није очекивао. Да је открије или клевеће, није хтио, јер то би било беспредметно и признаје да је и сам дјелимично крив јер је требао имати на уму да би се она тамо могла појавити крајем љета. Стога је требало да раније пријеђе ову четвртину Босне. Крстарио је Босном уздуж и попријеко. Током маја прокрстарио је југозападним крајем (преко подножја Требевића ишао према Фочи и Вишеграду).
Сљедећег мјесца обишао је Херцеговину, у јулу сјеверозапдни крај (Травник, Јајце, Бихаћ, Гламоч) и тако се у августу запутио на сјевер, низ ријеку Босну, преко Жепча, Маглаја и Добоја до Дервенте.
Вративши се одатле на ушће Усоре, одлучи да отпутује тузланском жељезницом, мада су тад већ сваког дана стизале вијести о чудном понашању незване гошће. Заноћи у дотрајалом "дрвеном хотелу" у Добоју, сличном онима у другим мјестима куда је путовао, само што је овдје имао собу непосредно уз клозет, па је током ноћи осјећао мирис карбола. Увече су га упозоравали да одустане од пута и промијени маршруту. Али он није марио за њихове упуте, јер то што о њој причају сматрао је да се не односи на њега. Наредни дан освануо је суначан, без иједног облачка. Чим је јутарња магла подигла своје бјеличасте завјесе у овој котлини на ушћу ријека Босне, Спрече и Усоре, он је без колебања и пун веселих мисли кренуо на жељезничку станицу гдје је купио возну карту за Тузлу. Сам је на станици чекао воз, који је требао стићи по њега. Та самоћа није му баш пријала.
Воз је убрзо стигао. А онда, на његово велико изненађење, дочекала га група чиновника и жандара, које раније није видио јер су се били скупили иза његових леђа. Као да су чекали неког монарха, мислио је у себи. Недостајале су још само заставе и музика.
Међутим, званично поздрављање било је тихо и једнако за све путнике. Сви су били позвани, боље речено прозвани, да најприје пријеђу у чекаоницу. При томе се интересовање за циљ и тајанственост пута сваког путника испољило на тако дирљив начин, да нико није одолио, него су сви радо све казали, а неки и документима потврдили.
Међутим, ни у овом није било ништа нарочито. У окупираној земљи, каква је Босна била, вршили су се слични обреди по пропису у многим станицама, и то веома често.
Али кад су сви ишчезли у чекаоницу треће класе и кад су се за посљедњим затворила врата, до њега је допрла ријеч "карантин". И ту задрхта. Кроз његово тијело прођоше жмарци. Пође према прозору чекаонице, обриса руком замагљено стакло и с невјерицом гледа унутра. Чудан призор. Из гомиле путника изводе једног по једног и подвргавају га не баш пријатној процедури.
Изабраног би стављали поред човјека који је имао скривену кутију, а у руци је имао шлауф. Из тога шлауфа прскао је млаз течности као снажни пљусак, а несрећна жртва није смјела употријебити свој кишобран. Извођење је личило на обуку ватрогасаца пред којима је путник представљао запаљену кућу. Само што је "ватрогасац" стајао на мјесту, а "кућа" је морала да се окреће, по наређењу.
При том наређење није давао "ватрогасац", него срески љекар. Говорио је њемачки, али је умио да псује и гунђа на матерњем језику.
Њему као посматрачу љекар се учинио као створен за овај посао. Поглед му је био тако кисео и бијесан да је неминовно морао појачати дјелотворност карбола на бациле: они су се вјероватно дали у кукавички бијег пред њим да би негдје завршили жалосним самоубиством.
За овај свој изглед можда нико није крив, а можда није ни знао како изгледа. Задесила га је окрутна судбина: није имао врат, чак није имао ни мјеста за њега, јер му је глава као џиновски кромпир била зашрафљена непосредно на труп. А труп му као кладу држе два кратка коца, при дну савијена напријед. На леђима скрштене кратке руке једва су дохваћале једна другу врховима прстију. Насупрот њему стајао је као скамењен прислонивши нос на стакло и гледајући у чекаоницу. Тако је већ сасвим био заборавио на воз. Одједном се разлеже писак локомативе.
Шчепа свој пртљаг и пожури да ускочи у воз.
Али наједном помисли: Кад се буде враћао из Тузле, задесиће га оно што и остале. И у том тренутку напусти га дотадашња куражност. Отишао је на благајну да му замијене карту и вратио се у Сарајево. Била је то неумољива пошаст, звана к о л е р а, која је по Европи чинила страшни помор.
ЈЕДАН ГЛАС - ЈЕДАН ОПАНАК
Прелијепа грађевина са четири стана прављена у необичном стилу грађевинске архитектуре, са вртом, малим цвјетним парком и уређеним баштама, извучена од главне улице, била је кућа Маре Димић, односно породице Сава Димића, који се пред Други свјетски рат одселио у Београд. Кућу је градио и тридесет девете године завршио чувени херцеговачки неимар Сава Вујевић.
Мара се није удавала, носила је кратко ошишану косу и одмах након ослобођења отворила је прву књижару у кући Лазара Јањића, гдје су се продавале предратне залихе папира, стрипова, оловака, школских свески и канцеларијског материјала.
Нешто касније ову дјелатност наставио је Мирко Инић у кући Тома Милићевића која се налазила преко пута.
Осим Маре и њене сестре Славке Скочајић у једном од станова живјела је породица Миле Перић са кћерком Бисенијом и оцем Петром Капором Ђедом. Изнад њих становао је удбаш, а изнад Маре Пеко Милошевић с породицом и братом Владом, мојим школским другом. Иако у поодмаклим годинама, Петар је још увијек дјеловао жилаво, па је у Лисичинама скоро сваке године садио дуван.
Радикал прије рата, оштар на језику, није могао ни у овом времену а да не дође у сукоб с властима. Имао је још прије рата велико искуство у политици кроз вјечну борбу власти и опозиције.
Причало се да је прије рата уочи избора имао обичај да својим бирачима дијели лијеви опанак - десни ће дати послије избора, па би их народ након избора спаривао. Његов опонент Јефто Попара дијелио је паре.
Заједно су прослављали Јефтову побједу у ресторану "Никшић", власништво Риста Стијачића.
Кад су изашли из хотела, Петар пита Јефта:
- Како их подмити?
- Парама - одговори Јефто.
На то ће Петар:
- Курва народ, курву му мајку јебем. Ђе замркне, не осване!
Народ воли да га лажу, говорио је Петар. Ко љепше лаже, боље пролази.
Јефтов рецепт је и поучан. Народ воли паре више него опанке.
Дуго се препричавала Петрова досјетка о извођењу представе "Херцеговац чуда ствара" када се затекао у Београду на некој прослави радикала с колегом Шпиром Јокановићем.
Наиме, све се одиграло на брзину. Славећи побједу радикала, Петру и Шпиру понестало je пара да се врате у Билећу.
Смисле и плакатирају приредбу у неком синдикалном дому, а на позорницу поставе велико буре у које је Петар улазио и излазио вичући: "Сад ме видиш, сад ме не видиш". Кад је сакупљено довољно пара за пут, Шпиро је са улазних врата махнуо руком, а Петар је рекао: "И више ме никада нећете видјети". Након тога одмах је пала завјеса. Изиграни посјетиоци пријавили су полицији превару, али паре се више нису могле вратити. Петар и Шпиро дали су се у тутањ.
.
У вријеме када се прије рата бавио трговином, остала је иза њега порука будућим трговцима и муштеријама који робу узимају на књигу.
Уочи рата муштерија затражи од Петра да јој на вересију дâ печу ботане. Петар рече свом сину Мишу који му је помагао у дућану: "Сине Мишо, пиши: Печу ботане однијела жена с Баљака, ја је знам!"
Петар је био мудар и није хтио да се име ове муштерије коју добро познаје повлачи по књигама дужника чиме је заштитио и њега и себе. У то вријеме све је мирисало на рат. Требало је већ тада мислити шта послије тог зла.
Међутим, јутро слободе 1944. године нису дочекали неки угледни трговци и занатлије у Билећи. Платили су главом од дужника записаних у књигама. Таква судбина задесила је и Душана Капора, бојаџију, Лазара Гњата, трговца, Светозара Медана, вуновлачара и Давида Бајића, пекара и његове двије кћерке.
Петар је жив и здрав дочекао ослобођење. Претуривши толике године живота у политици, трговини, борећи се за власт и против власти, Петрова порука младима гласила је: "Курвај се, коцкај, пиј... (за дрогу није знао), али политиком се никад немој бавити."
Капори иначе своје поријекло вуку из Мириловића, села у околини Билеће, гдје заједно живе с комшијама Дендама. За вријеме Аустрије ухватили су неког Капора у крађи дрва у Видуши. Питали су га како се зове, а он је одговорио: Капор Денда из Мириловића. Међутим, никада таквог у општинским књигама а ни у селу нису могли пронаћи.
ТАЈНИ КАНАЛИ ШКИЈЕ
Дуван и дуванске прерађевине били су државни монопол. У то вријеме у Билећи је била само једна трафика, која је често мијењала своју локацију. Цигарете "сутјеска", "дрина", "зета", "козара", "сава", "драва", "ибар" и "морава" биле су паковане по стотину комада, пошто није било одговарајуће амбалаже, а због несташице често су продаване у ограниченим количинама - по десетак цигарета.
Нешто касније у продају су пуштена паковања по двадесет комада "сутјеске", "дрине", "козаре", а прва луксузнија паковања појавила су се за цигарете "јадран" Творнице дувана Загреб, које су у четвртастим кутијама од двадесет комада паковане у сребрном станиол-папиру по десет комада. На кутији "сутјеске" налазила се силуета пролетера са црвеном заставом симболизујући чувену битку на Сутјесци, док су на кутијама нишке "дрине" били мотиви пиротских ћилима из Србије. Многи су празне кутије скупљали да би направили карте за таблић, пошто оригиналних није било у продаји.
Већ као десетогодишњак почео сам да радим о дувану. Прво смо га садили, а онда је отац, као ратни војни инвалид из Првог свјетског рата, добио државни посао – трафику за продају цигарета и дувана. Често сам му у послу помагао, те је тако и почело рано занимање за дувањење. Најчешће смо у вријеме љетног распуста дуванили "сутјеску" јер је била танка и блага цигарета.
За вријеме наставе нисмо у школским клозетима смјели да пушимо због сталног дежурства наставника, па нас није био глас да смо пушачи. Међутим, директор Пузић је сумњао у нашу невиност. Понашао се као да смо у дјечјем вртићу, а не гимназијалци-матуранти. Нашкиљио би у ћошу под плафоном, а онда би отприлике рекао: "Мени моја ћоша каже да пуши Владо Милошевић, Божо Вујовић, Војо Гњато...", а на то ће Владо: "Директоре, Вама не каже Ваша ћоша него мој мали џеп. Ја се извињавам; нећу више никада да пушим..." Касније смо дуванили све што се понудило, па и шкију. Цигарета с највећим бројем слова била је шкија смотана у новински папир. Резани дуван продавао се у паклићима заједно с папирићима (ћатима). Пошто је Херцеговина имала бољи дуван од овог пакованог у паклиће, људи су куповали само папириће. Тај дуван није се смио јавно продавати. Међутим, домаћини су га фино резали на авану и паковали у кутије од кошуља те га кришом продавали. Био је познат као "шкија" и због свог доброг квалитета био је веома тражена роба па је једино дотуран и продаван илегалним каналима.
Цигарете су се продавале на бонове и тачкице. Најјефтиније су биле "драва", "сава" и "зета". Највише неспоразума продавац је имао при продаји "зете". Кад би упитао муштерију које ће цигарете, "саву" или "зету", овај би одговорио: "Саву, каквом зету и кењцу, ни он мени ништа не купује."
Дуван се увелико садио у Билећи и околини и био је значајан извор прихода. Расада се добијала бесплатно, а финанци су утврђивали колико сваки узгајивач мора предати држави приликом откупа. Процјене су, међутим, биле реалне, па је остајало мало вишка, тако да су многи дуван садили и на црно. Након брања дуван се низао у везове, затим се морао сушити, паткати и класирати, те у касну јесен предавати државној ваги у Требињу, а у вријеме ваге откуп се вршио и у Билећи. Многи су од ове дјелатности имали солидну зараду.
У дане ваге, поткрај јесени, Билећа увелико живне. Већ од раног јутра људи с натовареним коњима дуваном редали би се испред посебно за ту прилику уређених просторија. Обично су то биле простране хале. Вага је радила од јутра до вечери.
Многи би вјеровали да су направили уносан посао све док није почело вагање и класирање. Вага је увијек ишчекивана са зебњом и неизвјесношћу. У раду око узгоја дувана морало је да учествује цијело домаћинство око двије трећине године па је ризик улога тиме био већи. Нека вјеровања су се и обистинила, али је било и неочекиваног разочарења. Финанци нису баш били подмитљиви те је прођу на ваги одређивао квалитет. Послије тога живнуле би и кафане. Ту су се уз пиће причале и разне догодовштине. Тако сам чуо причу да је у Браном долу живио неки сељак по имену Лазар који није био способан ни за шта друго осим да чува хајване због тога што је стално мијешао појмове кад хоће нешто да каже. Тако је једног дана дојурио кући сав избезумљен и испрепадан видјевши да је вук напао овце, па укућанима поче да објашњава: "Ено ударио хајван у браве,Брљо брљака, Босиљка лаје!"
ЈАДРАНКИНЕ СУЗЕ
Ближила се нова, 1957. година. По први пут спремао сам се да новогодишње празнике проведем у Сарајеву па је требало што раније започети припреме. Негдје средином децембра једног суботњег пријеподнева нашао сам се у Дубровнику. Допутовао сам возом преко Хума, највеће жељезничке раскрнице у овом дијелу Херцеговине гдје су се ускотрачни колосијеци укрштали према Сарајеву на сјевер, Дубровнику и Зеленики на југ, те Требињу, Никшићу и Подгорици на запад. Ту сам морао да пресједнем у други воз који је саобраћао према Дубровнику. Након изласка у Гружу нисам се задржавао, већ сам одмах кренуо трамвајем према Пилама. А чим сам закорачио на Страдун, главну дуборвачку улицу, све је врвјело од неке трке и гужве на том шеталишту препунoм трговинских радњи и кафана. Град је већ био свечано окићен пред предстојеће празнике. Хотелијери су се припремали за дочек Нове године. Иако је друга половина децембра, лијепо вријеме измамило је многе посјетиоце па је и башта Градске кафане била пуна гостију. Трговци су напунили рафове разном робом, очекујући да ће се за празнике доста тога пазарити будући да је то мјесец у коме се најмилији дарују. Осим за готов новац роба се могла тада по први пут узимати и на потрошачки кредит. Ову моју посјету Дубровнику обезбиједила су два родбински блиска жиранта који су својим потписима на мјеници гарантовали да ћу уредно вратити кредит у наредних дванаест мјесеци на колико је био рок задужења. Једино што нису могли гарантовати како ћу кредит потрошити. На чековима је писало: за општу намјену. Ја сам се одлучио за набавку гардеробе. И док су једни заваљени у столице преосталих љетних башта и кафана уживали у децембарском шкртом сунцу хранећи голубове који су сваки час слијетали борећи се сваки за свој дио нафаке, ја сам пошао у обилазак трговина. Одмах ми је за око запео "Вартекс", пребогата вараждинска продавница мушке и женске конфекције у уској улици која излази на Страдун. Тад су се први пут као модни првенац појавили кратки мушки балон-мантили домаће производње. Запазио сам у излогу двије мушке лутке обучене једна у кратки а друга у дужи мантил. Овај кратки привукао ме на први поглед необичним кројем, бојом и цијеном. Испробао сам и један и други. Имали су топле улошке који су могли да се скидају. Када је млада продавачица примијетила да не могу да се одлучим, почела је да ми објашњава како ми овај краћи боље пристаје с обзиром на моју висину. Каже да је и необичан и да ће бити хит наредног прољећа. Почео сам да се предомишљам, јер ако узмем па ми се не свиди, не могу га вратити. Не могох да одолим изазову и њеној љубазности те се одлучих за избор трофртаљног свијетлозелене боје. Купио сам ту и прве ципеле - мокасинке, те фармерице и још неких ситница. Мокасинке су ми биле потијесне, али рачунао сам да ће се разгазити. И оне су биле новитет јер се нису морале везивати. Знао сам да је избор ризичан због средине у којој сам живио, али ваљало је рескирати. Враћајући се касно увече, све вријеме путовања није ме напуштала мисао како ћу се сјутра појавити у главној улици. Тјешио сам се да је лед варошке радозналости и критике већ отопио чувени женски трио: Нада Кокољ и њезине пријатељице, учитељица Мурта Исовић и кројачица Кимета Капичић. Оне су биле први вјесници нових модних дезена и кројева. Већ су носиле дуге балон-мантиле свијетле боје, капе, хлаче. Код старијих момака завладала је тада шешироманија. Скоро сви су носили шешире, не као дио гардеробе којој приличи шешир, већ по угледу на фармере и каубоје. Када сам прошетао главном улицом, почели су да се окрећу за мном, не зато што су ми се дивили како сам обучен, него због тога што су ми добацивали како сам нагрђен. Није лако било издражти све те знатижељне погледе пролазника, поготово старијих особа. Био је то сукоб нове моде за младе и тврдокорних схватања околине. Јер, такорећи, до јуче смо носили блузе и хлаче са омладинских радних бригада, тениске, плетене џемпере из ручних кућних радионица и вунене чарапе. Конфекцијске робе готово да није ни било. Једино су се нешто боље облачили они који су добијали гардеробу од родбине из Америке. Међутим, нисам одустајао. Што су пријекори били учесталији, ја сам био упорнији. И поред тога пролазио би дан-два када сам избјегавао ношење мантила пошто је био трн у оку због свог необичног кроја.
А онда сам добио подршку човјека који је предњачио у схватању моде пошто је и сам начином одијевања изазивао разна гунђања околине. Био је средњих година. Кад ме видио како сам обучен, увелико се обрадовао. Тако ми је уз њега било лакше, јер овдје се држало до његовог изгледа и његове ријечи. Он је говорио: сваког чуда три дана доста. Тако је и било.
Живио је на крају улице са женом и двоје дјеце у изнајмљеном стану. Плаћали су кирију. Он је био државни службеник у општинском катастру. Дошао је из Боке. Био је висок и танак. Имао је бркове. Увијек је пристојно обучен, онако како је то одговарало његовим годинама, годишњем добу и положају кога је имао. Био је необичан и рекло би се по изразу лица строг човјек. Ходао је брзо. Док једни направе корак, он је правио два. Као млад бавио се спортом. Био је атлетичар-дугопругаш. Такав је био и у послу.
У почетку се тешко привикао на нову средину, коју није могао да бира. Другачији менталитет у односу на окружење све га је више везао за породицу и кућу. Био је образован. Геометар по струци. Али овдје су га звали Геодета ради лакшег изговора. Није он само премјеравао земљу, утврђивао маргине и парцеле и уписивао тапије у катастар. Мјерио је он и сваку изговорену ријеч, и своју и туђу. Тај посао није могао бити повјерен било коме. Поред знања и поштење је било један од услова за обављање овог посла. Он је био провјерен, имао је повјерење власти и народа. За разлику од комшија своју је дјецу скоро сваки дан изводио у шетњу, некад са женом, а некад сам. Имао је шлифа за грађанску културу. Други су га гледали. Нису вјеровали да он у шетњи храни једногодишњег сина флашицом млијека. То му нису могли опростити. Приговарали су му да је оскрнавио мушку сујету. Међутим, он није на то реаговао. Упознао сам га у Клубу народне технике. Он га је и основао. Имао је неколико секција: радио-аматери, фотографи и друга занимања. Волио је младе људе и с њима проводио много времена, а био је узор многима у понашању и одијевању.
Једног дана неочекивано га сретох како стоји у болничком кругу загледан у прозорско стакло иза кога нијемо гледају два дјечја ока. Биле су то очи његове петогодишње кћеркице Јадранке, коју је морао да остави у болници. Видио сам га кад се окренуо, јер је било вријеме да се оде. И када су с болничког прозора нестале оне дивне очи, примијетио сам сузу на празном прозорском стаклу. Схватио сам како се тужно осјећа родитељ који оставља своје дијете у болници. И док му је лахор прочешљавао косу преносећи раздраганост прољећа, изгледало је да све хрли према прозору наговјештавајући нови почетак. Он је предосјећао да ће се вјетрић претворити у олују. Заправо, олуја је у њему разбуктавала немир и стрепњу. Његовој кћеркици лице је одавало страх због растанка и неизвјесност је била израженија него код њега.
Некакве мајушне птице ћућоре се у оближњем жбуну као да се договарају како да јој помогну. Чинило се да су јој то другарице, жељне да је орасположе.
Када сам га кроз неколико дана срео, питао сам куд иде. Каже да иде у болницу. У посјету кћерки. На његовом лицу није било више строгог погледа, ако га је некада и било. Сад је био забринут, али пун наде зрачио је оптимизмом у борби за њезино оздрављење. Кренуо сам с њим. Путем нисмо много разговарали, осим што ми је у једном тренутку рекао: "До прољећа ће твој мантил бити риједак, а послије ће постати униформа."
Када смо ушли у болницу, корачали смо ужурбано цијелом дужином ходника, до собе број 4, на самом крају Дјечијег одјељења. Соба свијетла, прозрачна. Уз сам прозор су три кревета. У једном Петра, ученица осмог разреда, читала је пјесме Алексе Шантића, до ње Бранка, која лијечи астму, причала нам је да јој се свиђа у болници. Медицинску сестру Виду затекли смо како малој Јадранки чита необичну бајку о јогунастом слонићу који је плакао од јутра до мрака што му је сурла сувише кратка.
А мала Јадранка, која ми је прстима показала да има пет година, испричала ми је своју причу. "Ја имам шећер и не смијем да једем ништа слатко, јер када бих појела, одмах би ми се повисио шећер." Охрабрен њеним размишљањем, Филип ми скоро плачљивих очију рече: "Упамти ову изреку коју сам давно чуо или прочитао: 'У болести човјек много тога схвати што здрав заборавља'."
Нема, дакле, у Јадранкином дјетињству бомбона, чоколаде, сладоледа, нема рођенданских торти, али зато увијек у трпезарији разгледа сликовнице.
Данас кад о томе размишљам, осјећам да је Геодета био у праву кад је говорио
да човјек у болести мора да схавати да има још много ствари које су слатке.
Чини ми се да сам у том тренутку и сам нешто од тога схватио.
Само у том случају биће мање суза и на празним прозорским стаклима, а човјек ће све лакше одлазити из болничког круга.
ЉЕПОТИЦА ХЛАДНОГ СРЦА
Oна је била претеча нашег пута у Европу јер је својевремено била највећа понорница на свијету. Тако смо о њој учили у земљописима и доживљавали је у природи. Иако јој је Билећко језеро скратило пут, она и даље понире у Поповом пољу и јавља се у Комолцу као Дубровачка ријека - Омбла.
У животу тадашње Билеће била је важнија од главне улице. Град је имао душу (културу), али и срце (Требишњицу).
Чим почну јесење кише, које овдје трају непрестано у декадама, оживе њена главна изворишта: пећине изнад Јевтових и Костових млина. Током цијеле године раде њена стална изворишта: Око, Мали бук па дуж Малог бостана, Двогрла, Студенца, све до Приспе.
Уз сами Обарак налазила се Каптажа, бетонирана грађевина са заобљеним зидовима, а у њеном продужетку био је Мали бук. Преко њега се могло прегазити на лијеву обалу према Томановића млинима. Преко пута Каптаже узбрдо налазила се централа за струју. Од ње је водила бетонска стаза до централе одакле се црпила вода. Непосредно уз Обарак с десне стране налазила се пумпа помоћу које су град и касарна снабдијевани водом. Ту је била и стамбена зграда у којој је
становао мајстор Дејан Попара који је одржавао пумпу. Живио је са својом љепушкастом женом Миком и три кћерке, и све су личиле на мајку.
За разлику од многих, ова ријека није имала мостове, јер није имала шта да спаја. Њене обале биле су ненасељене. Први мост на њезином тридесет километара дугом току до Требиња био је на десетом километру од Билеће (Мистихаљ), кога је изградила Аустрија од дрвене грађе на бетонским постољима. Преко њега се могло доћи из Мируша у Чепелицу.
Једина позната ћуприја у њеном ширем току у овом крају била је у селу Чепелици преко ријеке Чепелице, њене десне притоке, на путу Билећа – Требиње, поред куће Вука Мићића. Из тог времена остала је позната изрека: "Бог чува Србију, Вуко Мићић ћуприју."
Дражи мостова замијенили су хладни извори њене плавичастозелене бистре воде. Умилна ријека, која наизглед мирује, као огледало кривуда кроз питоме луке и пашњаке правећи себи пут. Није раздвајала ни људе ни територије; штавише, привлачила их је својом љепотом. Главни извор налазио се испод брдашца Кулетина који се налазио изнад пећине. Испред пећине направљена је брана са мостом за пјешаке. С једне и друге стране бране били су млини Гаврила Салатића и Јефта Попаре. Уз Салатића млине била је и ступа за ваљање сукна помоћу дрвених чекића и воде. Била је једна од ријетких у Херцеговини. Најчешћа сировина била је кострет.
Млини су радили од касне јесени до раног прољећа. Томановића млини били су нешто удаљенији од ових и користили су воде које су дотицале са црногорске стране по истом систему бране али далеко слабијег дотока воде, за разлику од Попариних, који су користили воде Дабарског и Фатничког поља.
Тешко је било отети се тој живописној идили коју је стварала
Требишњица пјенушајући при проласку кроз пропусте бране ширећи низводно своје корито. Око млина свезани коњи са зобницама на глави припремају се да џакове мљевеног жита изнесу уз тешко проходне врлети.
У млину се обрћу камени жрвњеви под снажним млазевима воде. Радње су толико биле једноставне да није требало посебног надгледника. Свако је знао да заспе своју количину жита и да чека. Бука жрвња и жубор воде дјеловали су заглушујуће па су се људи у млину надвикивали.
Рађале су се многе догодовштине и приче. Једна од њих везана је за Илију који је био наглув. Када је ишао из млина, сусретне га комшија који је пошао у млин па га поздрави:
- Добро јутро, Илија!
- Ево идем из млина.
- Добро јутро ја ти вељу!
- Мељу, мељу.
- Е јебем те глува!
- Не мoреш, навала је!
Услуге су се ријетко наплаћивале у новцу. Обично се узимао такозвани "ујам" у брашну. Године су тако пролазиле, а млини су
испраћали многе намјернике. Рад се није прекидао ни ноћу. Мљело се док има жита.
Пут до ријеке водио је кривудавим макадамом, али било је и других прилаза који су настали из потребе да се на коњима може догнати жито.
Осим љепоте ријека је имала и своје ћуди. Зато је нарочито требало познавати изворишта Око и Студенац. Ријека је узела и многе жртве. Најчешће су то били војници. Притиснути жегом и омором слободне часове проводили су на Требишњици. Они који би изабрали лијеву, такозвану "Мирушку страну", морали би препливати на десну обалу да би се напили воде. То није било познато ни Мирку Домаћиновићу, професору француског и латинског језика, који је љета 1954. након доласка у Билећу први пут извео породицу на излет, али на лијеву обалу ријеке. Пошто није било пијаће воде, Мирко је с плетаром у руци препливао на десну, наточио воду и опет се вратио на лијеву обалу носећи стално плетару изнад воде. Говорио је: "Ћујеш! Лијево је теже, али љепше."
Радничке породице и сиротиња купали су се на Обарку. Ту је ријека била плитка, могла се прегазити, а било је и хладовине. Купачи би разастрли поњаве, извадили пите умотане у новине, понеко кувано јаје, а дјеца су уживала у комадима хљеба премазаним мермеладом.
Није било сунцобрана, душека нити пераја. Дјеца непливачи носила су осушене тиквице на леђима како би се лакше научила пливати.
Двогрле и Луке биле су омиљена излетишта за имућније билећке трговце, кафеџије, мајсторе, гостионичаре, официре, гдје су се недјељом и празницима пекли јањци, играо фудбал, свирало и пјевало, а у студенцу хладили "никшићко пиво" и лубенице.
С прољећа уз Цвијети ту смо ишли у врбицу. Сјећам се, само би ријетке породице-вјерници окупили нас дјецу раном зором прије изласка сунца, да бисмо се уз прве љубичице умили хладном водом у којој је било прољетно цвијеће.
Иако се нисмо много разликовали од ових на Обарку, ја и моји вршњаци најчешће смо се купали у Двогрлама и Лукама. Оне су биле као створене за излете: питки и хладни извори, хладовина у пећинама, травнати терени за игру и високе врбе за скокове у воду.
Није било организованих спортова на води, али је било момачких такмичења у скоковима у воду. Један од најбољих скакача био је наш другар Влатко Филиповић, син Андрије Филиповића, шефа жељезничке станице у Билећи, касније познати босанскохерцеговачки филмски режисер. Био је неустрашив да са било које висине изведе беспријекоран скок "ласте".
Како се дан ближио крају, уз акорде наших гитара пред залазак сунца одзвањали би мелодични звуци серенаде "Мјесечев сјај" на овој отвореној акустичној позорници, смјештеној између природних кулиса, брда и пећина уз блиставу и успавану ријеку.
Сјај ми дај,
Ој сјајни мјесечe,
Да моје миљенче
Не плаши ноћ.
Сјај ми дај
У рано прољеће
И реци вољеној
Да ћу јој доћ’.
А она као да је шапутала: Тремоло, тремоло. Она је готово знала да прича. Многи усамљеници сате су проводили у причи с ријеком. Лијечила је њихову самоћу. Каква је то дивна ријека!
С првим заласцима сунца напуштали смо ријеку. Тад би нас смијениле групе рибара који би до касних вечерњих сати уживали у лову пастрмке и стругача. Ријека је била богата рибом. У зору и предвече у свом тихом току на њеној површини праћкала су се јата риба. Нису рибу ловили само рибари; било је и криволова. Када дневна жега попусти, брзаци на Обарку оживе. Ту су одважнији појединци издржавајући хладноћу брзака хватали рукама пастрмку подвлачећи руке под камење обрасло алгама гдје се она обично скривала. Наизглед једноставно, али овај лов захтијевао је много умијећа, стрпљивости и издржљивости.
Пошто је оваква врста лова била забрањена, ријеку је обезбјеђивала ловочуварска служба. Из тог времена остао ми је у сјећању сусрет наоружаног ловочувара Крста Мишељића и двојице ловокрадица који су превртали подводно камење. Пришавши из прикрајка с пушком на готовс, запријетио је:
- Рибу дај!
- Немамо рибу - одговорише углас.
- Рибу дај или пуцам! - поновио је Крсто.
Не добивши рибу, Крсто је опалио поред ногу Муниба Селимовића, једног од двојице ловокрадица. Потом наста галама, вриска дјеце и жена. Многи се разбјежаше. Међутим, неки прибранији људи који се ту затекоше учинише да се страсти смире и избјегну теже посљедице. Дуго се послије тога у граду препричавао овај догађај, а понекад би се чули и повици: "Рибу дај!"
Зими су Билећу посјећивале разне артистичке групе. Неки од њих припремали су као атракцију купање у ријеци усред зиме. За нас ту није било никакве разлике у хладноћи воде, јер кад бисмо и љети скочили у ријеку, излазили бисмо "хладне главе".
Својом љепотом била је инспирација и надахнуће сликарима, пјесницима, фотографима. На њезиним обалама испјеване су многе љубавне пјесме, изговорене многе клетве и заклетве.
На стотине акварела и уља мотива са Требишњице урадио је билећки сликар Бране Кокољ. И многи из моје генерације на одређен начин су је овјековјечили било причом, пјесмом, записом, а посебно Живко Јањић са пјесмом "Требишњици" и неколико уља на платну од којих је "Освјештење Требишњице" искориштено и за насловну страницу ове књиге. За многе су то били драги сувенири који ће их трајно подсјећати на ову некадашњу европску љепотицу.
Још давне 1901. године нашла је своје мјесто на разгледници Билеће (Bilek) и траје читав вијек на сликама, разгледницама и у сјећањима оних који су уживали у њеној љепоти. Скоро да није било породичног албума а да у њему није било слика с Требишњице. Она је у својим њедрима сачувала многе људске тајне. У њеним врбацима многа остављена писма људи лишених слободе нашла су пут до својих најмилијих. Била је посљедња нада слободе!
За свога вишевјековног постојања угостила је Требишњица и Влаха и Турчина, официра и војника, робијаша и боема, богаташа и сиромаха, Талијана и Нијемца, ратника и намјерника, знаног и незнаног, и сваком била окрепљење за душу и тијело. И због тога се Требишњице увијек радо сјећам; она се, у ствари, не да заборавити.
И данас младе генерације које тек стасају, иако јој нису били савременици, осјећају њену драж и љепоту коју су други пренијели на платна, записали у књигама и опјевали у пјесмама настављају да пишу о њој као ријеци успоменā које и на тај начин не дају да падне у заборав. Тако ту дивну ријеку доживљава и Тијана Тркља, ученица Билећке гимназије, упућујући јој ове изливе љубави:
Требишњица
Живи су таласи твоји,
Ти течеш, али те нема.
Течеш кроз вријеме које пече,
Кроз успомену која живи
У плавој славини језера - мога.
Носе те благи таласи времена
Кроз сузу прошлости,
Саливену временом успомена.
Причају зидови камених кућа
Кестену младом о љепоти твојој,
А он је шири с мирисом бехара
Кроз лијепу ријеч против заборава.