Преводи

PREVEO: Martin Prebudila

Sava Guslov Marčeta

Nikomu to nehovor

Nie, nikomu to nehovor
O tom čo tušíš
Pozri sa na mňa a mlč
Nechaj si to pre seba
A do pohára si nalej
Silné víno
Ono ti plameňom
Zapáli žily
A tým istým ohňom
Budú nám svietiť oči

Nie, nikomu to nehovor
Ak sa aj zem
Otvorí pod tebou
Tajomstvo si bude pýtať
Aj vtedy buď ticho
Kľakneme si raz
Pred všemohúcim Bohom
Len jemu to prezraď
Že sme posadnutí

Viem že to bude ťažké
Preto máš víno
Vylej ho po stope
Ruža v chlopni saka
Kým sa dívaš na stole
Na zvädnutí púčik
Nie, nikomu to nehovor
Že som ťa opila vínom
Že žiješ s tajomstvom
Sám vo svojej bolesti

Tvoj smútok je krajší
Ako moja láska
Keď sa nám pohľady
Horúčkovite stretnú
Nie, nikomu to nehovor
Prečo k oblohe dvíhaš
Vzdychy k Bohu
Zahmlené oči

Ak aj obloha
Zaútočí na teba
Ak ťa aj blesk
Do srdca udrie
Nie, ani to nehovor
Zomri, ale neprezraď
Silnejšie je ako smrť
Láska ktorá nás spája

Nie, nikomu to nehovor
Milujem ťa, ale buď ticho

zo srbčiny preložil
Martin Prebudila
28.09.2019.

Одјеци

ЈАБУКА ИЗ МОГА КРТАЈА

Из ког сте краја? Упитах погурену жену
Ја сам из оног краја гдје кажу
Гром те убиће,
Змија те ујела,
Бог те убиће,
Ја сам из краја гдје жена није биће
Јер оно није хтјела
Јер је до удаје
Нико није пољубио
Ја сам из оног краја гдје жену само ноћу воле
Дању се стиде да кажу
Из краја у коме
Ни увреде не боле,
Немају времена
Јер жене од јабуке
Чешће рађају
Они кажу чеду
Јабуко моја
И куму кажу, куме јабуко
 И Рудоњи и Вилашу
Само жени кажу куго
Ето из тог сам краја гдје је све испред жене
И во и ован, обор и тор
Сви питају:
Како отац, мајка, дјеца
Како Рудоња и Вилаш
За моје здравље нико не пита
Ја сам одатле и замислите, жена,
Жена с поносом
Зашто да питају, та ја сам добро
Ни гром ме неће
Ни болест
Марва воли док је тимарим
Други ће ме вољети касније
Када ме не буде било
Ја сам из краја гдје жена на леђима носи
И терет и печат
Гдје слова по стаблу пише
Само њој знаном азбуком
Рачуна брже од њега,
Од мотике испуцалом руком
Овдје за леђа кажу да су грбача
Згрбе се често испод дрва
На планини по снијегу од два метра
Ја сам с планине гдје грубо спомену Светога Петра
Ако чобани из сламе јабуке украду
Разосморила сам срце као јабуку у скришке
Рађајући, без јаука
Разбацала га свуда по свијету
Можда тамо јабуке боље рађају
Овдје је суша к'о у прошлом љету
Ја сам из краја гдје жени јабуком кажу;
Волим те
А како и да кажу кад јабуке
Ријетко рађају

Е, па волим и ја њега,
А јабуку немам
Због сушног љубавног љета
Молим те, ово му напиши
И ето, написах у име жене са планине
Која рађа чешће од јабуке

 
ХТЈЕЛА САМ

А, хтјела сам,
Топао шал око врата
Да ти омотам,
Да ти крајевима заголицам
Косу иза ува,
Да кроз власи прође
Десет косилица црвених зуба...
А, хтјела сам,
Да ти по кожи засрсе
Ситни мравињаци
Када моје чело молитву точи
Испод твога врата, на кости...
А, хтјела сам,
Да изујеш ципеле
Када ми душом газиш,
Да ме не повриједиш
Јер ни разњежену
Ти не знаш да ме помазиш...
Само хтједох да те имам
Таквог какав си,
А немам те...


МАРИЈА СЕ ПОНОВО РОДИЛА

Када се Марија
По други пут родила,
А није хтјела,
Био је јануар,
Опет, јануар...
Прошли су њени
Празници,
Шапутали су
Бездушници,
Не треба да се роди...
Бољело је много,
А л' све је прошло
Када је чула оргуље
И баритон...

Зими се само несрећни
Поново роде
Уз музику за усамљене...

Није Марија новорођенче,
Не плаче више,
Рађањем сузе
пресушише
Као да очи не бјеху њене...

Да поново неби
Смрт срела
ипак је морала
Научити да жање...

Жање Марија
Свјетлост и љубав,
Снопове сунца
Са срећом веже
Једно на друго
До самог неба
Здрава и срећна
Важе и слаже...
Више ни не зна
Колико високо
Колико ширине,
Колико тона?
Само зна да ће
До смрти жети
Уз пратњу
Оргуља и баритона...


БИСЕР БЕЗ ШКОЉКЕ

Љета господњег
бисер у мору
пронашао,
а није знао...
Љубоморно чувао,
љубио,
ил' је само сањао
да бисер љуби...
Хтио је,
да га изгуби,
баш хтио...
Море пуно бисера
неко их је просуо
баш за њега,
за очи све видљиве
и усне прождрљиве...
Срећан му без бисерни
децембарски
девети дан,
баш онакав
какав не жели...
Срећна му киша,
блатњав пут...
Срећан му ћилим
од мокрог лишћа,
срећно му све
што бјеше узалуд...
Бисер се сам
вратио на дно,
очају...
Без шкољке...
Чека двије руке чврсте
из којих бисери не испадају...



ЛЕПТИРИЋИ УМИРУ У БЕЧУ

Моји лептирићи
Јуче су умрли
У Бечу...
Чудо, а ја Беч
Још ни видјела нисам...
Сахранићу их у парку,
Преко пута хотела
У мом граду,
Уз пратњу валцера
Који умире за њима
И бићу присутна
Само ја,
Јер само ја
За смрт знам...
Моји лептирићи испод
Октобарског лишћа
Безживотни чекаће зиму...
Биће то јака зима, знам,
Попуцаће сви моји снови на мразу...
У очима, као на путоказу
Смрзнута суза чекаће прољеће
Изгубљено док сам љубила маглу...
Рекоше ми да лептирићи испод лишћа
Поново заплешу...
Не вјерујем,
Јер трулеж као ала гута,
Још ако је лишће
Са оног пута
На ком се кораци
Још нису срели
Нити ће
Икада
Ни на јави
Ни у сну...


ИМЕ МУ ЈЕ БОЛ

Одшкринем му прозор
Ноћу када нико не види...
Долази тихо,
Обично када сам сама...
Мој бол је господин
Који дође
У лаганим ципелама
Да га нико не чује...
Поклонодавац
Обично себе
Без устезања цијелог
Поклања,
Тако се вјешто
Склања
Да га нико не примијети...
Често би послије
Првог пољупца
Отишао,
Ал моја душа
Себична
Чврсто га за ревер
Држи...
Понекад се са сунцем
Јутарњим
Отргне из загрљаја
И безглаво јурне,
Путем утабаним,
Одлазећим...
Испратим га уздахом
Као што доликује
Без пољупца и жеље
Да га опет сретнем...
Тако лажем себе,
Јер добро знам
Да ћу и вечерас
Отворити прозор
Господину,
Да ме љуби до
Изласка сунца...
Да, он је тај,
Једини
Који умјесто кравате
Моју сузу носи...
Мој господин Бол...

 

НАШЕ НИКАДА

Сјећаш ли се нашег никада
Мој Јоване?
Никада се растати нећемо!
Још нашим смијехом пјева Лисина
И одзвања заклетвом са Балкане

Наша свадба за наше никада
Уз нарамке мјесечине и мизике
Ја и ти се поново заклињали
Чврсто се држећи за руке,
Заклињали и у звијезде гледали

И двије грлице послије два љета
У крилу нам се шћућуриле
Свиленим гласом нам пјевале
Над њиховим главама
Наше усне већ стоти пут се заклеле

Трајало је наше никада до јуна
Кишнога јуна, године црне
Отишао си на четрнаест дана
Врати се са исто толико рана
И сама се претворих у ране
Мој Јоване!

Стадоше очи у очи
Моја љубав и твоја смрт
Док ми љубав над ранама јадала
Смрт нам је све украла
све сем заклетве никада

У овом срцу чемерном
Гдје су годинама спутани јауци
Живе молитве за здравље дјеци
Успомене на Божиће и Јовандане
И новчић из чеснице у твојој руци
Мој Јоване!

Ти нећеш доћи више никада
Ја нећу престати да волим никада
Ово је најтужнија љубавна пјесма
о никада,
О нашем никада крај Балкане
Мој Јоване!


НА ПУТУ БЕЗ ПОВРАТКА

Синоћ су ми мисли
Отпутовале,
Нису се још вратиле,
Као дијете само у шуми
У ноћи су залутале
Тражећи те у непознатом
Са твојим ликом
Као путном исправом
Обилазећи завејане прагове...

Себичан си...
Остави у снијегу
Макар трагове,
Или сломљену гранчицу
Крај пута
Путоказ да буде,
Да прва пратиља, душа
Озебла на мразу,
На пртини изазова
Не лута...
Гледајући смрзнуто небо
Мислећи да очи су твоје,

Моје мисли су упорне,
Док те не пронађу
Неће се вратити...
Испод захукталог воза
Пуног наде и жеља
Пратиља ће умирати,
Док њих,
На перону празном,
Без душе,
Нико неће сачекати...

Ако те пронађу завејаног
У земљи гдје данима веје
Тамо, све у леду гдје је
Нека те загрле, утопле
И никада нека се не врате...


ВРИСАК

Загризи доброту
у хљебу
у житу
у јабуци
Попиј љубав
из погледа
са усана
из душе
и вина
Поклони себе
вјерном
заслужном
оданом
Све написано
опреди
оплети
откај
и на прву бандеру
као барјак објеси
нек залепрша
залелуја
завиори
док не крикне
не врисне
 не проговори
О, Боже
молим ти се
поново га створи!



ВЕЗИЉА

Увукох нит
Мјесечине
У иглу везиљу
Најљепши љубавни
Орнамент да извезем
По пољу снова
Платнo од дуге
И сунчева срма
По оврубима.
Поље широко,
Непрегледно
Везиља хитра
Ох, само да се
Нит не покида
Док круну
Од мјесечине
Не извезем
За љубавну игру
без стида



ПЈЕСМА О НАМА

Када будем писала
Пјесму о нама
Биће то један
Цијели дан
Биће то ноћ, мјесец, година
Када будем пјесму
писала о нама
писаћу деценијама
јер тек сам ти име сазнала
Када будем
ријечи бирала
да би их срочила
требаће ми један
цијели вијек
да све стане
баш све сто смо рекли
и све што смо хтјели
а никада се нисмо срели
требаће ми
комад неба
један осмијех
тихи глас
и тек кад самоћа
завришти у нама
кад полуде чекања
срешћемо се
да живот пише умјесто нас



ОДЋУТАНА ЧЕСТИТКА

1.
Поклањам ти хиљаду стихова
За ново љето моје,
Јер ти љета више не бројиш
Одћутаћу их за тебе и себе
У нултом часу и прије
Када секунде почињу да броје
Када на сликовној кутији јаве да стигла је
Када у ушима одјекне пуцањ
Петарде или чепа и у грудима ће да пуца
Али ти то нећеш чути
Нити ћеш видјети колону црних мисли
Које из моје главе бјеже да се разум не помути
Осјећам да плима из утробе носи
Приче и стихове који навиру
Гдје су се угнијездили јади свјежи
И буше уздахе као балоне...

2.
Ово је душо ноћ парова
У којој ја нисам сама
Пјесме су ту
Ћутаћу их баш онда када би твоје усне
Требале да ме љубе
Говорила бих гласно али су ми у грлу
Ријечи које се гуше у тони бобица твојих нарова
Говорила бих када се музика и пјесма зачују
Ал срце би стало кад би се присјетило и запјевало
Вечерас други плешу наше валцере и воле
Ја небу ћутим Јесењинове ријечи
Као ти мени некада,
А ријечи боле...

3.
И да ти ћутим, сама сам, три пута сама
На столу ничег нема, а чему?
Чаше за вино на полици стоје
И да ти још одћутим, мило моје
Накит и јелка су на тавану
Не једем данас колаче, јер ни њих нема
А добро знаш моју ману
Да слатко волим, а ништа тако шећерно не би као ти...

4.
Сама сам, сви су отишли, боле одласци
И да није приче коју ти ћутим
И ја бих отишла било гдје
Зато ти пишем, за тебе написано ћутим,
Ћутим све своје, твоје стихове:
,,Управо те присвајам од сна,
Вадим твој лик из разбијеног огледала,
Боле ме твоји кораци који не прилазе
Очи које не виде и глас који не дрхти,
За себе сам тражила грам среће у Мичигену
Не нађох, ни грама
Зато ријетко одлазим тамо гдје се понекад заплаче
И ако над кандилом срце ми затрепти болом...
Страх ме је, страх ме је ноћу мјесечине,
Јер не знам колико има корака до свитања
Не, не идем нигдје нити ме ко чека,
Спајам Небо и Пакао док ме бол и радост комадају
За само још један дан са тобом, један трен...
Плетућ' ти љуљачку за снове од четрдесет осам сунаца,
Не примјетих када прођоше четири годишња доба,
Никога више ништа не питам,
Питања нестадоше у молитви за нови почетак,
Свевишњи не ствара што је једном створио, знам...

5.
И сада ти пишем на папирићима у боји док срце пати
Ти знаш да је рана на срцу црвена
Умјесто мед на рану да ставим чемер ми у грлу стоји...
Ех да може твој глас бар ријечи да ми врати
,,жељо моја окамењена'', да се јави, да си на јави
И да још увијек на маслачак замиришеш...
Шта да радим на овој озеблој мјесечини,
Са брдом емоција које, као ти, на маслачак миришу...
Трудим се твојим погледом да гледам
Твојим дахом да дишем, ноћу док сањам да ме ушукаваш...
Нећу да заспим, јер ми нико у снове не долази
Сви заспу прије мене,
Зато ми неман од ноћи све лијепо прогута
И скрије у њедра, јер зна, добро зна,
Да сам твоја окамењена жеља и твој недосањан сан...
Дошла бих ти, али сам негдје изгубила кораке
Корачајући кроз ноћ сама...
Гладна твоје љубави чекаћу април да процвјета,
Знам, плакаће прољетне кише
Док у сну будем пила воду са усана
Цвијета који више не цвјета...

6.
Сањам само један подношљив дан, а ћутим
Одћутаћу сваки стих, чак и онај о Паризу
Граду љубави, о Арденима на платну
На коме слика само вољена жена,
Знајући да ћу сама чекати Божић као онај деведесет пете...
Ти добро знаш, али не реци ником, ни Анђелу
Јер наша је тајна, наш живот, снови, вријеме и љубав...
Ох, када би Бог хтио све вратити на почетак,
Да разорим самоћу, да јој пуцам у срце
Врелом стријелом да оживим тебе,
Да не ћутим сама да попијем вино са усана...
Хладно ми је, четрдесет осам сунаца угасло,
А ја обукла црвену хаљину од пуплина
У џепу суви листак јагоде,
Плашим се да и он не оде...
Чекај ме...
Доћи ћу сама, сама без очаја
Да заједно бројимо свјетлосне године...
Честитку за тебе сам одћутала...

Срећна ми Нова година!

30.12.2019.године у 21 час

 

ПРИПОВЈЕТКЕ ЗА ОДРАСЛЕ

ЈАЊДУРИНА ЉУБАВ

Село у подножју Мањаче, изнад равног травнатог предјела, било је познато село духовитих и веома мудрих људи. Дуге зиме и посна, неплодна љета, од горштака су исклесале људе отпорне на све недаће, баш због те духовитости са којом су се рађали, расли и умирали.
Велика барна равница, која се простирала између Мањаче на сјеверу и Димитора на југу, дјелила је неколико заселака збијених у гроздове.
У једном од тих заселака расла је и стасала за удају, дјевојка Јања, којој су сеоски шерети преиначили име у грубо, Јањдура. Како често бива, у најсиромашнијим породицама, рађала су се најкрупнија и најздравија дјеца, зато је надимак све говорио о дјетету и наравно био одмах прихваћен, чак и од Јањиних, Јањдуриних родитеља.
То име дјетету, касније дјевојци, пристајало је само због крупноће тијела, али јој је својим значењем, за оне који је нису знали, умањивало љепоту, Богом дану, раскошну и природну, ријетко виђену. Јањдура, онако сиромашна и једноставна, као дијете није била свјесна своје љепоте, а као дјевојка, због урођене јој немарности није знала да је његује. Њено бахато, мушкобањасто понашање, никако није пристајало уз прелијепе плаве очи, косу боје зрелог жита и пуне, беспрекорно извајане усне које су криле најљепшу ниску бисерно бијелих зуба.
Јањдура је и љети и зими ходала боса, без чарапа. На ноге, увијек црвене од хладноће , са лијепо извајаним листовима обувала је само црне каљаче сумњиве чистоће.
Сиромаштво у породици ниједног тренутка није поколебало њену самоувјереност у исправност оног што чини и како се понаша, а духовитост којом је била обдарена у изобиљу, стављала је тачку на њено лежерно, ничим не ометано понашање.
Тако је то лијепо и по много чему посебно дијете, дорасло до сеоске удаваче за коју су сазнале све нежење у околини па и даље. Нежење из оближњих села и заселака почеле су опсједати Јањдурину кућу. Даном су неки од њих долазили, а касно ноћу одлазили без наде да ће освојити дјевојку. Сваки њихов гест, сваку ријеч, она је вагала на замишљеној вази мушке љепоте и честитости. Ниједан од њих није задовољио њен строги критериј који је имао тек мало толеранције од доње линије замишљеног.
Све се промијенило једног прољећа 1990. године. Сама ми је испричала о сусрету са својим изабраником, спонтано и просто, онако како је то само она знала.
,,Дођоше у по' бијела дана. Била су тројица.
- Помоз' бог цуро!
- Бог вам помог'о момци!
Двојица су ме мјеркала од пете до главе и обрнуто, док је трећи шарао врхом десне ципеле по прашини у којој је стајао.
- Јеси ли ти Јања?
- Да, ја сам - одговорила сам гледајући у онога што не престаје цртати по прашини.
- Ондак смо код праве куће?
- Ако мене тражите, јесте, уђите, ово је увијек била права кућа за праве људе.
Тројица се погледаше и уђоше.
А у кући, к'о у мојој кући, ништа није било на свом мјесту, сем клупа на које су сјели, али мене баш боли брига, ја чистим кад морам, а данас ми се баш није чистило.
- 'Оћете момци каву'- питам, а они само звјерњају около сем ,,цртача'', он наставио да црта по поду, као по прашини.
- 'Оћемо! - двојица рекоше, цртач само климну главом.

2.
Попили су каву стално ме нешто испитујући и причајући као да цртач није ни дошао са њима, као да не сједи уз њих на клупи. Дојадило мени, сестро, дојадило да више нисам могла издржати.
- А је ли, момци, што сте ви дошли?
- Да женимо - и окренуше се цртачу, а он још више сави главу да му очи не видим.
-Пустите онда чо'ека да нешто каже и он, не море од вас ни проговорити.
Кад је он, сејо, поч'о говорити, нама сам се покајала што сам ону двојицу прекинула.
- Ја знам - почео је - кувати купус, гра', чорбу, гњечити ришке, знам и питу развити, пеглати, прати.
- Стани, јадан не био, знаш ли ти косити, мислиш да ћу ти ја косом млатити и водијер припасати, а ти да куваш, е, мало си се за...о, ја кад се будем удавала, удаћу се за мушко. Него кад смо код тога, знаш ли дјецу правити, ја требам ћаћу за моју дјецу. Ааа јој сејо, што се зацрвенио, к'о крв су му били образи. Стид га, ма немој. Ја 'оћу дјецу, нећу питара и цртача, шта да то не буде знао, па промаши к'о Јован Зорки, та јадница два пута изван материце и више немере имати дјецу.
- Ја 'оћу дјецу, чујеш момак, 'оћу косца, 'оћу дрва у шуми да сијечеш, да ја могу кувати.
- Е, то знам - рече. - Сјечем и режем дрва у Италији, добро зарађујем.
- Оооо јоојј, сестро, кад ја чу да ради у Италији, мене пресијече преко трбува, због мог брзоплетог језика. Оооо јој, јадна, остаћу брез ваког момка, девизе има Бог ме мазо, ја не знам честито читати и писати, али знам да добро живе ови што раде у Њемачкој и Италији.
- Ако ме 'ваку 'оћеш, 'оћеш, ја сам вака каква сам, ништа боља можда гора, што мислим речем, па ако ти одговара!

<<>>
Послије пет година, поново сам срела Јањдуру. Сусрет је био кратак, али сам ипак сазнала наставак приче.
- Момак је научио косити. Дош'о је по мене и одвео ме у друго село. Отален смо морали утећи због рата. Сада смо у својој кући у једном граду у Србији.
Скоро ме сејо, забољела глава, а само ми то квари, те честе главобоље, мој добар живот. Вала богу имам петеро здраве дјеце. Војин ради још у Италији. Често дође.
Купио ми је ауто и оставио. Ја не знам возити. Кад ми затреба нађем возача па платим , али стани само, још ово, да ти ово испричам. Забољела ме неки дан глава.Ја огулим ришке, исјечем на колутове, ставим на пресавијен пешкир, па свежем око главе. Није ме попустило па зовнем комшију да ме вози доктору. Кад ме сестра угледала издерала се на ме':
- Шта си то ставила на главу?!
Боме сам се и ја на њу издерала. Велим јој:
- Јесу ли твоји ришци? Јел' твој пешкир? Јел' твоја глава? - Она је завезала. И треба, мене су тако лијечили још од малена.
– А гдје је ту љубав Јањо?
- Љубав? Па, ено је у Италији, кад дође сву ме лирама прекрије по тијелу, Боже, што га волим, само да чешће долази.

Из збирке ,,Јањдурина љубав'' 2007. год.

ХАЛА

(Брату Предрагу Гути Гуслову посмртно)

         Хала.

Код помена те ријечи кожа ми се јежила. Договор са комисијом за размјену  био је да одем до хале кад за то будем психички спремна...

Кад будем спремна?

Како да се спремим за оно што ме чека, што је извјесно? Чини ми се да сам и небо и земљу преврнула тражећи Предрага.

Остала је само хала. Мртвачница.

Кад будем спремна?`

У неким тренуцима учини ми се да сам спремна за посљедње суочавање, а онда поново задрхтим и клонем.

Најгоре је што сам сама, без подршке, оне људске, када знате да је неко поред вас. Родитељи скрхани болом. Сестре сувише далеко.

Једини човјек, моја морална и сва друга подршка, тешко рањен, већ годину дана лежи у болници. Одлучила сам да га не оптерећујем својим јадима. Када одем у посјету трудим се да мисли да је све под контролом, а од јада срце ми се скупило, као да је ледом оковано.

Далеко од хале држала сам своје синове. Иако млади већ су много ружног доживјели. Обадва рањавана, један чак више пута, а други још уз то промрзао на планини...

Издржала сам сва ратна зла која су ме задесила, али како издржати халу?

Рекли су ми да у једном дијелу има једанаест тијела. Једанаест одвојених поред још двије стотине и педесет. Морам проћи поред свих, да бих дошла до тих једанаест.

Ја ћу Предрага лако препознати по џемперу, шареном џемперу, који сам му ја купила.

Друга сестра му је од своје бунде направила улошке (обојке) за чизме.

Каиш за панталоне му је измајсторисао тата од својих упртача. То су три важне ствари по којима ђу препознати свога брата.

Хала. Да ли сам спремна ићи? Морам бити више нема одлагања.

Са мном иду: Патолог, Предсједник Комисије за размјену и секретарица Мира.

Стално ме питају како се осјећам, а ја ништа не осјећам, ја сам утрнула.

Не знам како да опишем прилазак хали. Нема ријечи у рјечницима свијета које би описале моја осјећања тог тренутка.

Замишљала сам, али нисам била свјесна страхоте која ме је чекала иза врата.

Прво што ме је дочекало, то је ужасан задах, задах мртвих тијела, задах распаднутог меса и труле одјеће. Са њим се мјеша мирис крваве земље, покупљене заједно са тијелима.

Боже! Зар постоји овакав ужас?

На запрљаним најлонима лежи тијело до тијела, труло и распаднуто. Понегдје се види гола лобања и остаци удова још непоредани, изукрштани у језовитим положајима. Гледајући ту страхоту изненада сам добила снагу да издржим.

Ја морам проћи кроз најстрашнији шпалир који је икада виђен, ја морам издржати.

У једном тренутку ми се учинило да ме зову, да пружају своје огољене руке да ме додирну, а сљедећег сам свјесна њихове непомичности на земљом упрљаним најлонима.

Понегдје, поред гомиле непријатног задаха, стоји понешто од личног прибора: Сат, кључеви од стана, чешаљ, прстен.

Поред једног леша стајао је напрстак. Примјетила сам да је безоблична маса, највјероватније бившег кројача, прије смрти, горјела. Можда је ова гомила, поред мојих ногу, некада креирала и шила.

О, Боже!

Стаза између тијела учинила ми се дуга као вјечност. Ум региструје понеку ситницу у овом крупном догађају.

Једна напола трула мајица на исто таквом тијелу. На зеленом пољу, преко груди, неранџасти ромбови. Ко је купио ту мајицу? Која ће сестра , мајка или супруга, као ја, ући у овај пакао да потражи баш ову мајицу?

Тијела до прозора су у низу. Једанаест тијела.

Тихо су ми шапнули иза леђа:''То су они са планине.'' Погледала сам тијела.

 На моменат ми се учинило да се живот повлачи из врхова мојих прстију. Тај осјећај сам спознала први пут у животу. Омаглица ме је обавила, али не за дуго. Глас поред мене рече:''Издржи!''

Стресох се и навукох на руке заштитне рукавице. Погледах прво тијело.

Зуби су најважнији приликом идентификације. Златни очњак у горњој вилици,

 дуго ћу памтити, јер све што овдје видим, на мене дјелује шокантно. Њега ће његови препознати. Поред тијела са златним зубом , лежао је голи скелет, без одјеће,

са омотаним завојем око лобање. Из шупљине носне кости вири пластична цјевчица. То је очит доказ да је живот завршио у непријатељској болници . Морао је бити веома млад јер су му зуби били сви на броју и сјајни као бисери.

Два тијела до њега нису имала ништа препознатљиво. Иза њих у низу стајале су само ноге.

Тихо сам рекла патологу да могу да препознам ноге свога брата. Ткиво је већ било напола сасушено. Замолила сам да их стави на равну површину.

Не, то нису биле његове ноге. Он је због рахитиса који је одболовао у дјетињству имао мало искривљене кости.

Корачам даље иако ми у глави бубња стотине бубњева. Осјећам да је први шок мало попустио.

Издржаћу.

Додирнем руком,  у рукавици, једно шаторско крило. Мало га откријем, потискујући страх и зебњу.

Боже, ужаса!

Разваљен грудни кош у одмаклој фази распадања из кајег јурну један преплашен миш. Цијела утроба ми крену ка грлу.

Удаљих се мало од скелета, а остали ми притрчаше. Посљедњим атомом снаге борила сам се против мучнине.

Издржала сам до краја.

Сва тијела смо прегледали. Ниједно није било Предрагово. Знам да се моја агонија наставља, да ћу још ко зна колико пута долазити у халу, али овога пута одахнух.

Послије те прве посјете хали, привременој масовној мртвачници, петнаест дана нисам могла да једем. Преживјела сам присиљавајући се да пијемтечност.

Есхумирана су нека тијела која су се водила под НН.

Бројеви, седамнаест и тридесет четири, по опису би могли одговарати Предрагу.

Треба поново преживјети Деумића халу.

Од почетка трагања родитељима причам о томе када све обавим. Ублажајући причу, колико могу, желим да их заштитим од траума кроз које сама пролазим. Они то сигурно не би издржали.

Људи из комисије за размјену више нису само познаници, постали смо пријатељи.

Примјећујем да су веома обазриви када ми дају нове податке. Штите ме не знајући

да је то понекад медикамент са супротним дејством. Позивајући ме на прву идентификацију разбили су и оно мало наде да се људи из Међународног црвеног крста варају у погледу братове судбине. Све до тада сам вјеровала да мора постојати неки затвор, који не знам, затвор у којем је затворен невин човјек.

Био је мој Предраг племенит.

Једном приликом када се конвој хрватских избјеглица кретао преко планине, он их је жедне напојио. Причао нам је да му је било тешко гледати уплашену дјецу, уплакане жене и старце, у чијим се очима огледало безнађе.

Мој племенити брат је данима помагао напуштеној старици, која је припадала народу против којег је ратовао.

Са својим пријатељима дијелио је све што је имао. Због свега тога сам очекивала, да ће захваљујући својој доброти, преживјети.

Морам прекинути размишљање хала је стварност.

Овог пута дочекује ме још већи број тијела у дугачком низу. Напољу жега, унутра отужни мирис смрти и распадања.

Поново улазак у пакао.

Учинило ми се за тренутак да се налазим сама у подземном свијету, да ће та изобличена, распаднута тијела поустајати и кренути према мени. Поново сам осјетила мучнину у грлу, која стеже и дави, дави, дави.

Долазак је био узалудан.

Тако су прошле четири године. Смјењивали су се, хала, Комисија за размјену, Међународни црвени крст.

Стигао је тмурни септембар двијехиљадите године. Тог јутра поново ме је позвала секретарица Комисије за размјену.

Сазнала сам да је дјечак, чобанин на планини, поред Врањевачког потока пронашао тијело ''четника'', како је рекао. По опису, на тијелу је шарени џемпер. Могао би бити мој брат, али локација не одговара, јер у вријеме офанзиве Предраг се налазио девет километара даље.

Када сам чула саопштење, учинило ми се да сам се претворила у стиснуту песницу која се од количине бола распада. Истовремено сам схватила; ОН ЈЕ.

Како преживјети викенд?

Како припремити родитеље за оно што долази? Знали су да дан и ноћ трагам, али нису знали да ми је веома тешко да о томе причам.

Осјећала сам се ужасно када је моја мајка, испрћајући ме на још једну идентификацију, замолила Бога да нађено тијело буде Предрагово, да се заврши наша агонија. Признала ми је једном да би јој било лакше да има гроб, да зна гдје да однесе цвијеће и исплаче се над својим мртвим дјететом.

Договорили смо се да ћу ја поново у халу када довезу тијело.

Хала, некада планиране никада неотворене фабрике коже. Поред врата гледам три бијеле вреће, свезане при врху. Лијева врећа се ни по чему није разликовала од осталих, али ја сам знала, заправо предосјећала сам, да је судбина мога Предрага чврсто завезана у тој врећи.

Не знам како, али нешто је у мени, као ехо, одзвањало: ''Лијева врећа, лијева врећа!''

Када ју је патолог развезао, прво што сам угледала биле су познате шаре џемпера.

Мада распаднут од влаге, боје су му тек незнатно изблиједиле.

Нисам могла да повјерујем да вјетар, киша и сунце, који су се смјењивали пет година, нису сасвим уништили његове веселе боје. Кроз раширене петље још су провиривале влати траве и понека љескова младица. Из необликоване гомиле вириле су, сасвим бијеле,као опране, кости.

Боже, хвала ти, доживјела сам да их нађем. Ја немам ријечи да опишем тај тренутак. У мени су се судариле, жеља да их нађем и неописива туга што више није био жив.

Бол је велика, очи гледају кроз маглу суза, али виде нешто најдраже што сестра може да види.

Мој брат по ујаку, тихо ме је  питао да ли желим изаћи.

Не, ја ћу да гледам како патолог реда на радном столу кости које сам толико пута носила у свом наручју.

Ја их се не плашим, ја сам их тражила и обожавам их. Оне ће ми на свој начин испричати кроз шта су прошле. Као фасцинирана гледала сам како кост по кост редају на столу и обликују скелет. Чујем, као из даљине, ријечи патолага:

''Био је рањен, искеварио је, није мучен, вјероватно се сакрио у шипражје да га непријатељи не нађу.''

Када је мој Предраг нестао снијег је на Влашићу био висок четири метра. Ако за његову смрт постоји утјеха, онда је то што је умро лако, рањен и преморен сигурно је заспао у снијегу и више се није пробудио.

Моје трагање је коначно завршено. Тијело лежи у спокоју на гробљу гдје често одлазим. Понекад пожелим над гробом да прочитам дневник који сам писала у току трагања. Чини ми се да би мој брацо сазнао да ни једног тренутка није био сам и колико је моја душа разорена колективном мртвачницом, ХАЛОМ!

У тој жељи нижу се нови тужни дани.

(Доживљено и преживљено)

 

ТУЖАЉКА

Јутрос зајецао вјетар
У гранама руже пењачице
Тужаљку на виолини
У истом часу у хору
Са њим заплака киша
По лишћу увелом
У нашем врту
Из магле тужна
Зажубори пјесма
,,Што те нема''
Окно прозорско
Дотакох челом
И туга киши
Сузом одговори
Тад визија се
У трнутку створи
У мени знаном
Џемперу шареном
И с кишом која
Низ лице се слијева
Запјева тужно
,,што те нема''

1995. год. Брату Предрагу - посмртно

 

КОСИНИХ ДЕВЕТНАЕСТ СИНОВА

- Украли су ме младу, тако рећ' дијете. Било ми је тек петн'ест година. Отпочела је причу жена која је по мојој процјени била стара око шездесет пет година.
- Извините, а колико вам је година?
- Рачунај мила, завршила си школе, чим држиш тај ђаво уперен у ме'.
Тај ђаво је био микрофон, а ја сам жељела да забиљежим сваку изговорену ријеч.
- 'Oћеш да причам по реду, тако си рекла? Лако ћеш израчунати године.
- Јесте ли увијек овако сами, као сада?
- Сама, ко је сам дијете? Виђаш ли ти ово по зидовима, зар ја сама? Кад устанем, помолим се Богу, на'раним оне двиј лепршке и припнем козу, ја уђем и сита се испричам са својом дјецом.
- Видим на зидовима много слика. Чије су?
- То су, мила, све моја дјеца, и моје дјеце дјеца.
- Колико их је Косо?
- Е, чекај! Немере тако. Рекла си по реду. И биће по реду.
- Добро, нека буде како смо се договориле.
- Вође на Мањачи, чим се мало зацуриш, мало набуја испод кошуље, а још си из честите вамилије, отеше. А не, не, нијесу сваку отимали, вен ону за коју знају да је честита. Е, ја сам ти, драга моја, отета у сред шуме, а само што сам укорачила у шесн'есту. око Лучина. У нашем крају, ђе је одувијек расла сиротиња, пола вијека се проводило у шуми. Ма, чим про'одаш дадну ти штап, пуште крмачу, са прасадима, па шума мајка, чувај до попасно доба.
- А, шта вам је Косо попасно доба?
- Е, то ти је рођена, вријеме пред ноћ. Док се још види, али све мање. У шуми брзо па'не ноћ, сад се шјети да ти речем: - љевше је бити чобаница вен крмарка.
- Због чега?
- Чобаница чува марву по пашњацима ђе је све широко, све около виђаш, па кад запјеваш оно се разлијеже и одјекује на све стране.
Крмарка? Она сем букава и длана неба изнад крошања друго ништа не виђа. Срећа па се ни пјесма далеко не чује, како сам пјевала никад се не би удала. Ха, ха, ха не шалим се тако ми бога.
- А јесте ли Косо икад видјели медвједа?
- Међеда? Пу, пу, пу да пљунем трипут, злу не требало, помјери де се мала, нијесам. О, јесам једноч, лажем. Ономад кад су га цигани довели на Ситницу... Ма ја би оне цигане везала ланцом, а међеда пуштила. Бог и' прокл'о што су га патили.
- Удаљисмо се ми бако Косо од теме, почели сте причати о удаји.
- Јесам рођена. Ошјетим ја, једном у шуми да неко вири иза букве. Једне букве, па вир иза друге. Нисам се ничег бојала. Одрасла сам у шуми. Сломи се гранчица, ја помишљала вјеверица или крмци. Од њиховог роктања није се могло ништа ни чути.
- Покћу ли кад осјете некога?
- Не, јадна не била, роктала би и ја да сам имала толико 'ране. Никад буков жир није тако родио. На моје очи су им трбуси расли.
- И...?
- Одједном док сам пролазила крај велике букве, туп' скочи преда ме неки вуклиш. Мало старији од мене, сав је у лицу био црљен к'о да су га мотиком бријали. Ха, ха, ха. Ситно се засмијала Коса. К'о да је јуче било. Раскорачи се предамном, боже ме опрости кода ће пи...и ха, ха, ха. Опет се засмија.
- Ђе си Косо, цуретино?
- Коса јесам, а до цуре је далеко.
- Како далеко само што ти пуцад не попуцају на прсима.
- 'Ране мене моји, нијесам жгољава ко ти, једеш ли ишта јадан?
- Јешћу шјутра, кад свариш чорбу.
- Мама вари чорбу, ја радим друге послове. Чуваш ли и ти крмке? Како ти је име?
- Не чувам крмке, а име ми је Коста. Коса – Коста, како ти се чини заједно?
- Никако Коста брате. Канда крува немаш, а ћио би још једна гладна уста.
Коста је испружио руке, погледао у њих и рек'о:
- 'адје Косо испружи и ти своје.
- Што?
- Испружи, испружи, па ћу ти рећи.
Испружила сам шаке раширени' прстију.
Ето, погледај, ја имам десет прста, радим и 'раним се. Кад дође још овије твоије лијепије десет, биће 'ране за четворо, а не двоје.
- Не будали, нит знам ко си нит оклен си, а још сам дијете.
- Бил' пошла за ме да си већа, и да ме знаш? Знају нам се дидови. Твој дид рек'о моме за те, а мој твоме за ме.
- Ти си будала, откад дидови удају и жене.
- Одувијек, ето право си дијете.
Коста се окретао, нешто заглед'о, а онда стављајући два прста у уста, гласно зазвижд'о.
Иза стабала се промолила шесторица људи који су сво вријеме били притајени.
Косу су силом попели на коња и одвели у сусједни заселак. Отимала се, ударала и ногама и рукама али узалуд. Свиње су се саме вратиле у сумрак.
Мајку је нека слутња стезала у грудима да је једва дисала.
- Роде! Позвала је свекра. Нема Косе.
- О, боже ти помози, да није Стеванов унук ђе ш' њом? Отела се брзоплето мисао дједу.
- Какав Стеванов унук роде?
Неки дан је Стеван виђе вође и рече да љевшу није виђо и да ће рећи унуку.
- Боже сачувај, па моја Коса је дијете. Ратко ће згрмити кад дође.
- Морда је неђе са цурама, па се запричала.
- Коса, јок. Ти знаш да прво кући дође из шуме.
- О, јој мени јадна шта ћу рећи Ратку? Јадала је Косина мајка плашећи се реакције по сазнању.
- Испред куће рођена – наставља причу Коса, по причању моје маме зауставио се коњаник са плоском. Мој дид је гледао у ајдука Вељка на њој, а вода му је пошла на уста мислећи на шљивовицу.
- Помоз' бог чељади! Повикао је коњаник. Јесте л' сви на броју?
- То ти знаш несрећо, немој да би сја'о, нос' те добрина овдален! Разгоропадила се моја мама. И како било, било. Боме су се они туј измирили и договорили уз ракију. Тако рођена ја се удадо нит су ови ђе сам дошла требали дијете, нит су они од који' су ме одвели чудо жалили. Једна уста мање.
- Е мила моја, а сад да ти речем о животу тамо ђе одо.
- То ме највише занима.
- Дошла ја, грешно дијете, али и грешно дијете у шесн'естој роди мушко дијете. Боже ме опрости онај мој излудио од драгости. Два'ест година Ђукићи нијесу имали мушка дјетета у кући. Сиротиња убога су били. Кад сам родила сви су до њи'ова деветог кољена доносили. Неко куван ришак, неко јабуку, неко комад сланине, али ја имадо шта јести у бабина и брзо богме ојача. Ојача ја, ојача, па оп, за два мјесеца јопет бременита. А шта ћеш, сиротињу вавијек прати нејач.
- Кад нарађасте толико дјеце?
- Сваке године по једног сина, деветнест.
Ниједне 'ћери. Деветнест вуклиша. Најстарији је им'о двае'ст девет година кад сам пошљедњег родила.
- Знате ли кад сте којег родили?
- Знам све и једног, знам по нашим годовима.
Милутина око Св.Саве...,Драгутина на Преображење..., Јована на Св.Јована, Ђуру и Мијајила близнад око Ђурђева, е, рођена; Мијаило и Здравко су рођени око Светог Илије, Мијаило седам дана прије, а Здравко дан пошље. Насмијла се пискаво. Нијесу исте године то немере и сама знаш. Поново се насмијала повлачећи чвор мараме везан испод браде.
- Мила моја... Никола је рођен, то ти и име каже, лицем на Светог Николу. Милован уочи Миољдана, Алекса, чек' де, чек', чек'трећи дан по Божићу, Саво се родио на Св.Петку, а сви мисле да, због имена, није. Ја сам мати, ја знам кад сам с којијем ону ствар парала. Ха, ха, ха, не пиши то срамота је. Кад сам свог Борислава, још онако крвавог узела на руке, па виђела колико је дугачак, рекла сам овај ми је ко бор. Дадо му име Борислав, а и јест сејо ко бор, висок, висок. Вишљи је од све браће.
Рођена морем ли ја у лулу да метнем дувана?
- Можете Косо, што год хоћете, имам ја времена.

Коса је од клупу на којој је сједила куцнула лулом неколико пута, да би истресла остатке којих није било. Из мале кесице, свезане за појас тамне сукње, извадила је са два прста као дукат жути дуван, ставила у лулу и потапкала великим прстом, да се слегне. Из исте кесе извадила је упаљач на коме је писало ЖС. Ево, рођена, овај упаљач ми је донио мој Богдан. Једини је знао да пушим, јербо сам крила од дјеце. Знао лопов, по мирису, он не пуши. Рек'о ми је.
- Мамо, немој крити, није то срамота. Ако ти је воља пуши, само није здраво.
- Ма то ја сине само кад ме зуб заболи.
- Знам, знам мамо, знам.
- Смијо се лопов цијели дан. Све поправља ограду па ме зовне да му донесем воде, а онда каже да шједем за ограду и запалим. Е њега сам родила на Богојављење. А, добар је ко крув. Димитрије није рођен на Митровдан, вен Петар. Он је рођен на Св.Тривуна.
Е, мој Миладин, јадниче, кад се родио био је ситан ко бочица. Ма једва је дис'о, није ни проплак'о. Мислила сам, боже овај неће преживити. До тад ми, вала Богу, ниједно дијете није умрло. Није ни мој Миладин. Њега је његова мама на њедрима носала куд год је ишла. Да буде ближе сиси. Е ено јуначине најјачи је од све браће, само љутљив, размићен.
Свог Митњака сам родила уз часни пост.
- Како сте то све запамтили?
- А, како ти болан запамтиш сва слова, па пишеш што ја речем, а ја своје испод срца да не памтим, ајде болан, нијесам бена.
Стали смо код Добре. Добри је ћаћа дао име по неком свом ратном команданту. Каже он мени: -Дај болан Косо да ја даднем име једном сину, дај бар овом шесн'естом.
- Не мере, рекли смо ти дајеш имена женској дјеци.
- Али немамо женскиња.
- Е, онда немој да се петљаш у мој пос'о.
Смиловала сам се и рекла да да име свог команданта. Несретник није дао ћаћино, а даје командантово. Зато сам ја седамн'естом сину дала име Стеван. Нијесам ја свог дида заборавила, јер је Стеван био, покој му души и мој, к'о и Костин, а добар што бити мере.
Жарко је добио име по врућини на којој сам га родила. Роди ја њега у сред њиве. Отишла копати курузе, а упек'о божији звизган. Никад није била так'а врућина. Ја ти мила, одем на међу ђе је био дренић и туј у ладу родим свог Жарка. Већ сам ја прешла одавно четрдесету. Срамота ме мојије, старије синова, ал ето рађају се дјеца.
- Шта би?
- Задњег сам родила Станка у четерес шестој. Дала сам му име Станко да стану брате, куд су наврли ха, ха, ха. Нијесу дјеца крива, вен Коста, бог га убиће и тад ме јурио к'о неку младицу. Ко пастув боже ме 'прости, - прекрстила се.
- Како сте Косо издржали са толико дјеце? Како сте их прали, хранили, школовали?
- Мучила сам се мила, знаш колико је само, боже молим ти се, крува требало укувати и испећи? Најгоре је било прање. Село безводно, а пуно чељади. Ја сам рођена проживила живот неспавајући. Спавала сам кратко, нисам имала каде, мало се наслониш, закуњаш, па се тргнеш. Устај, јадна си га остаће дјеца гладна.
- Синови су сви завршили школе. Ниједан није ост'о вође, све су један другог одводили и запошљавали. Трин'ест и' је у Србији. Сви су завршили војну школу, јербо смо само тако могли да и школујемо. Тројица су у Бањој Луци. Двојица у Бијељини, праве неке авионе. Кажу! Мамо кад погледаш на небо и угледаш авион то смо ми направили.
Станиша је у Шамцу, каже прави ове бојлере што грију воду. И мени је један донио.
- Е, то сам хтјела да вас питам. Видим све имате, све је сређено, а опет поред толико синова живите сами у овој дивљини.
- Није ово дивљина, рођена. Није била ни када нисам имала струју и воду, камоли саде. Ја нећу овдален. Мој Коста лежи, видиш тамо ђе је оно ограђено. Ово је наша кућа. Гроб и кућа се не остављају. Шта би ја у граду у оним малим становима, брез шуме, ждрака?
Ја имам све. Никад нијесам сама. Моји' деветн'ест синова ме обилазе. Знаш ли ти да за моју славу Ми'ољдан ја добијем деветн'ест кила каве, толико шекера, толико сока, а друго да не говорим. Уђи у ову собу, рођена, да нешто виђаш.
Отворила је врата која су јој стајала са десне стране и поглед новинарке је обухватио велику, правоугаону собу којом је доминирао дугачак растов сто, са мноштвом столица које није успјела избројити. Уз лијеви зид је стајала дуга витрина, крцата посуђем.
- Гдје спавају када сви дођу?
- О, има мјеста за све. Дјеца и жене горе на спрату имају чет'ри собе, имају кревете и душеке по поду, а моји јунаци у појати на сијену. Тако су спавали и у дјетињству..
- Колико је вас Ђукића укупно?
Имам четрдесет и двоје унучади.
Од четрн'ест унука имам тридесет и двоје праунучади. Ако бог да, кад ми се ожене Стеван, Жарко и Станиша, биће још унучади, а праунучад кад се оспу... ма нек' су жива и здрава.
Боже помози, ја луде цуре, она мени да сам сама...

 

ЈАДИКОВАЊЕ

Цијело јутро стајао је пред њом, чак и на кољена падао молећи је да по обичају зајадикује за његовом мајком на испраћају. Глатко је одбила и, при том, била поприлично груба, говорећи да је овај дан чекала двадесет година. Корачајући за сандуком с њом, раме уз раме, размишљао је:
,,О Боже, срамоте! Ено и комшинице јадикују, а снаја ћути.''
- 'Ајде љубим те, Стојо! – шапутао је тихо.
- 'Ајде, јави се, макар једноч, да свијет чује. Срамота је!
- Нећу! Свијет зна да се само зубима нисмо клале двадесет година. Цијела Мањача је свједок наших свађа, мислим да и сада одзвањају по Живичком Врху.
- -'Ајде, за моју љубав! – замолио је још једном знојећи се по цијелом тијелу од муке и врућине.
- Каква љубав, будало?! Силом сте ме довели прије двадесет година. Није је ни онда било, а камоли сада.
- 'Ајде, зајадикуј! – наговарао ју је заклињући се у себи да је моли посљедњи пут. – Ево даћу ти три 'иљаде шилинга.
Осврћући се да ко не угледа, извади паре из џепа и гурну их у њену полуотворену шаку.
- О-ојој на-аша-а дра-ага-а ма-амо-о, што на-ам о-о-оде-е та-ако ра-а-но-о-о! Одјекивало је испод Мањаче.
Док су низ Миланово лице клизиле двије крупне сузе, Стоја је у десној руци чврсто стискала смотуљак новчаница.

 

РОДОЉУБИВЕ ПЈЕСМЕ

ДЈЕВОЈКА ОД ДВАДЕСЕТ СЕДАМ
    (Републици Српској)
Обукла се невјеста у пурпур
Прије двадесет седам љета
Препознадох је по хаљини
Сатканој од крвних група...
Стоји над дупљама извађених очију
Над скелетима спаљених ткива
Спасена од хорди, очврсла, жива...

Питали су се; да л' постоји?
Постоји! Крикну хиљаде гласова...
Постојаће и постоји! Написаше неки...
Није важно принц ко је
Нити је важно ко је краљ
И послије њих земље постоје
Пурпурна ће стајати послије свих
Стајаће жива, с хаљином од крви над костима
ЖИВА, ЖИВЈЕЛА ЗА УВИЈЕК!



БАЊА ЛУКО ШТА НАС СПАЈА

Шта је оно што споји нас,
плиш од неба плаветнилом,
ил' прелијепи момак Врбас,
ил' алеја са зеленилом?

Шта је оно што окова,
оковима осјећања,
моје очи, срце, душу
дал' висока твоја здања,
алеја од уздисаја,
филиграни од свитања?

Зазелене као Врбас,
засјењене ми зјенице,
кад ујутро и с вечери
окупане к'о пред санак
разбуде се дрвореди
оживе ти све улице...

Свака блиста к'о невјеста
док је мјесец обљубљује,
под крошњама кестенова,
зов тишине ослушкује.

У поноћ кад лака сјена,
тихо клизне с брда Бања,
те се спусти све до Трна
и свјетиљка што не сања
разгрне ти скуте тамне,
тад Господском гласним смијехом
украси ти младост лице
то музика у крешенду
у част твоју Љепотице

Са мостова свјетиљке ти
тамном виру сребро точе,
сви ђердани од свитаца
у најљепшем огледалу,
а ја дијете из Кумсала
крај Врбаса живот поче
ту сам први стих писала
љубав вјечну своме граду..

Сад је јасно шта у мени
пробуђено расцвјета се,
као Врбас зазелени
замирише као кестен,
то дјетињство пробуди се
сад у моју позну јесен...

Цијели живот бубри љубав
пуца, расте до Бескраја
Ја у теби,
ти у срцу,
Бања Луко то нас спаја!


СГМ 1998.год.


ПЛАВА НИЈАНСА ЗЕЛЕНОГ ВРБАСА
         Крупа
Из спиље
Хладна , танана
Змија измиље...
Змија дјевојка
Плавоока
С велом од тамних
нијанси плаве
И тек сакупљених увојака
Разбацаних између
Зелене шаше...

А мало даље
На низбрдици
Тамо гдје седрен
Камен се купа
Понеки клокот
Као уздах
Клизав и њежан
Испусти Крупа...

Са њом потече
Смјерност и тихост
Носећи чедност
До крупних стијена
Предано клизећи
По маховини
Док грубо
Не буде
Разбијена...

Тада набуја
Од силне љутње
Нијансе плаве
Бијесом запјене,
Гласно подврисне
Ко да коња јаше
Тукући чврсте
Пркосне стијене...

И тече Крупа,
Клокоће,
Вришти,
На мегдан јој нико
Не смије стати,
Низ брдо
До Врбаса
Заленог мангупа,
Пољаном плодном
Пут да скрати...

Врбас

Ооо, која вода!
Ооо, каква прича,
Какво одијело,
Зеленог младића!
Скути се борају
Уз стрме стијене
Кошуље мјесечином
Освијетљене...

Ооо, каква игра
С врбама на хриди,
Каква дубина
Од које се не види
Камен с маховином
Пиљци округли,
Само их сочи
Мјесец кад
зарони
Док обилази
Пјешчане заклоне
Гдје се риба
Увлачи и  мријести
Гдје алгама свјетлост
          У косе намјести,
Па да Крупа лакше
Љепоту пронађе...

Љубав двију ријека
Остаје за вјечност 
Пољаном се разлије,
У Тијесном
Стијешњена,
Нико тако чврсто
Ко Врбас
не грли
Кад силан набуја
Кроз кањон похрли
С украденом дугом
Са Бочачке Куле
Па да је уплете
До Благовијести
У косу својој
Бучној невјести
Па да је смири
У загрљају
Да људи могу,
По обичају
У нестварној љепоти
Да се огледају.

Кроз лијепи град ће
Тихи, загрљени,
Мамити уздахе
Заљубљених ...



ОВО ЈЕ НАША МАЊАЧА

Ово је наша планина!
Бог ју је за нас створио
Да њом се разлијежу ојкаче
Не дирајте јој утробу
Овце, чобане, нит торове,
Не дирајте јој голети
Нит камените путеве...
Овдје су се љубави рађале
Прве и оне посљедње,
Не парајте небо к'о кошуље
Јер позваћемо громове,
Не дамо срце парати!
Нећемо више збјегове
Јер кад сте ,,милост'' сијали
Милости не би за Милицу...
Мањача се сјећа усуда
Јер има и своје Милице
Које су у сну плакале
Пуне четири године...
Станите силе нељудске!
Нек вам је небо олујно!
Нека вас магла прогута,
Вас и бомбе вам отровне!
Ваша су дјеца на скијању,
Имате здраве планине,
Од вашег ,,Милосрдног анђела''
Наша будућност умире!
Својим морима пловите
По своме небу летите,
Имате своје, пуцајте!
Нама су птице довољне.
Има Мањача синове
И кћери са срцем од челика
И мајку што дојком закуне
Да падну птице челичне
Мањача мајка, здрава је
За своје здраве потомке!


НЕДОЖИВЉЕН ЕХО

Мањачу су страсти до подножја тресле
Ни потоци хладни огањ не разбише
Дању су орлови над обрисом јеле
Ноћима се сјенке око стабла свише

Полако се спушта смирај низ планину
На литици јела његује пркосе
Живи за тренутке када ноћ полегне
Кад бујица страсти обоје понесе

Нек причека вријеме док огањ утихне
Док планини иње на груди се спусти
Да проживи јела недоживњен ехо
Да се стопи иње гдје год такну прсти

 
ЈЕСЕЊА ПОРУКА

Јесен је написала поруку
На листу жутом
ДОЂИ
Блато на путу спекло се као погача
Можеш и у лакованим ципелама
Да прођеш ћилимом од шушња
Којим је босоного дјетињство
Престало да корача
ДОЂИ
Лијеска је гране, к'о руке испружила
Голе до рамена, познати загрљај чека
Стари, умире, ал' би да поново оживи
Успомене на прсте дјечије и џепове пуне љеља
ДОЂИ
И глог је тужан што те одавно нема
Чува крај себе стручке кантариона
С вјетром извирује према оближњој кривини
Слушајућ блејање оваца и јеку вечерњих звона
ДОЂИ
Ево и зова је погнула остарјеле гране
Лик ти заборавила никако сјећање да га врати
Из плода јој често тамна суза на лист склизне
За чобанином  зова засузи као мати
ДОЂИ
На твом путу сиви те камен чека
Годинама стражар, на мразу и сад мрзне
Обрадује га понекад кап овчијег млијека
Кад из набреклог вимена
На хладни образ му кане
ДОЂИ
Птице с којима си јутром звиждукао
Одавно нису са станом у твоме гају
Дошле су нове с тужном пјесмом вечерњом
Јер немају коме пјевати пјесму јутарњу
ДОЂИ
Донеси кофер успомена које од дјетињаства чуваш
Разастри их по трави мекој као свила
И кад их будеш скупљао у кофер да их вратиш
Сјети се да овдје  прва љубав се збила
ДОЂИ
Да се мимоиђемо у пролазу нашим путом
Не, ја те не молим, ја те очајно тражим
Док јесен ти пише поруку на листу жутом
Ја стојим и чекам, а јесења киша влажи

Пјесма посвећена Змијањцима који који су исељени са Змијања



ОПОРУКА

Шта остављаш старино сину своме?

        Остављам њиве, воћњаке, шуме
        Најтоплију кућу, шталу и стоку
        Велико имање  стек’о сам боме
        Ал' остављам у наслијеђе ружно је рећи
        И тоне смећа, због личног немара
        Зато га молим да ми опрости
        Да исто своме сину не оставља
       
  Шта кћерки остављаш ратару вриједни?

        Са планине Лисине видик непрегледни
        И једну њиву, овцу и краву
        Њива је рађала, срамота ме'  рећи
        Ал' ето морам у пар ријечи
        Међа јој боце, жељезо, лим
        Шпорети стари и море врећа
        Колику само осјећам стид
        Што кћерки остављам тоне смећа

 Шта си за унука сачувао свога?

        Сачувао ливаде, поља и ријеку
        По ливадама да хвата сунчеву срму
        У пољу росу лоптом да скида
        А ријеку, ријеку, ох, не могу рећи
        Ево, сав се тресем од стида
        Умјесто бисерне капи да хвата
        У њој да се купа у вреле дане
        Мој унук, од смећа  неће моћи
        слободно нигдје ногом да стане  


ПРВИ ПУТ У ГРАДУ

Уснулом стазом дјетињства каска Дорат  са два сепета
Носећи први сусрет са градом у очима које боли глад
У ритму са гривом и сапима, цупкају главе два дјетета
Четири њежне испружене руке пекаров  разбише сан

Из сепета провирују образи знојни, врућицом зарумењени
Зацакљене очи, чудом нарешене и уста до бола гладна
Нејаке пести се савише око шарене ниске колачића
Пекаревом милоштом стављене, око Јелиног њежног врата                                  

Већ пола вијека мину, на некад личи ми сваки трен
У њему овај град више никада неће бити онако лијеп
Опчињен дјечији поглед стварношћу је пробуђен
 Град из снова се спотакао, престао корачати напријед

Гареж, рушевине, мук, тек понеки усељен стан
Питања преболна, на која не одговарају ни вечери ни јутра
Још увијек је ту, у срцима трепери,  доброта за дјечије сутра
У мирисној пекари осмијех пекара и бијелог хљеба длан

Не знам које је прољеће, који по реду Ђурђевдан
Слике дјетињства, у низу се вратише, као недосањан сан
Мисли листају уснула сјећања тражећи  жуљевите руке
Које нам је уз осмијех пуне пружао, наш добри ујак Саван

Тамо иза Љубинске планине, он спава, празни су торови и кућа
Слажући тако сјећања коцке, загрлих Змијање и Сану
Незаборав дотаче чудесну вожњу у сепету од прућа
Шарене клачиће и комад погаче, као некада, осјетих на длану



КОПРИВА УМЈЕСТО  ПШЕНИЦЕ СЕ ЊИШЕ

Остало село без чобана и стада
Ни лавеж паса више се не чује
Бунар без воде, пала ограда
Бездимни димњак тугу ослушкује

Потамнило данце на плоту од прућа
Разбијена окна, нагорјела врата
Црна као сабласт небу стреми кућа
Пуста, без чељади, изашла из рата

Вече трачак наде у пустош претвори
Коприва умјесто пшенице се њише
Накрњен мјесец са сјенкама збори
закоровљена земља за житом уздише

Ноћ тишином љуби нагорјеле греде
Мјесечина сјенку провукла кроз таван
На средини собе млади храст храстује
Гдје славу славише Иконија и Душан

ПУСТОШ НА ЗМИЈАЊУ

Навезле везак иглице мраза
По прозорима колибе трошне
Тик уз колибу, смрзла се стаза
и гране старе испуцале трешње

Колиба пуста, без ватре, без дима
Пепео расут око огњишта
Нема мога дједа, старог чобанина
Од пуног дома, остало је ништа

Шиндра се смрзла испод снијега
Кров се нахерио на једну страну
Празнином дједов тор заблејао
Мјесецу једином ноћном владару

Змијање моје пустош обавија
Ратково Доње, Медаре, Бањицу
Пустош без стада, без зова пастира
У њедра сакри звијезду падалицу
                                  

КОСАЦ

На врху крошње зора
Коса на рамену бљеска
Прије жеге ливада откоса
О косцу пјевју дрозд и роса

Откос за откосом, ниска смарагдна
Ђердани спуштени на дјевине груди
Ојкаче чобанске, зов и вика
Уснуло Змијање буди

Око ноката црно
Јагодице испуцале пеку
Очи знојем нарешене
Слано сањају ријеку

У тору остали јањци
Тужним блејањем зову
Косац замахну шире
да нову ниску ниже...


ИКОНИЈА

Пред брвнаром стара клупа
И старица попут клупка
Ситом хељду просијава
Црни рубац ко ореол
Јагодице означио
Наборане и прозирне
А осмејак тек примјетан
све около преплавио
кад стидљиво лице вирне
Немирне су очи црне
Као рука око сита
траже неког ко ће доћи
неког ко ће да је пита;
како јој је самој овдје,
без унука и синова
У змијањским врлетима
са тугом и вуковима?



ПАСТИР

Изгубио се пастир на Мањачи
Не, тражећи изгубљено стадо
Не, зато што пут није знао
Изгубио се у беспућу илузија.
Ходао тако од букве до храста
При крају свијести данима ходао
Нико га не нашао, нико не сусрео
Изгубљен у папрати, бауљао, нестао
Сад други пастири истом стазом ходе
Престала тутњава, повукла се сила
Мањача мирна у сутону од тила.
Под буквом дјевојачке прострте хаљине,
Пастирска рука мекша од плиша
На дјевојачкој коси задрхтала.


                                                  
БАЈКА О ЗОВИ

(мајкама које остају саме)
Живјела тако једна зова
на врх брежуљка, к'о на врх крова
Имала два осушена пања
по једног са сваке стране
И тако јутом прије но сунце гране
она се окупа капима росе.
Мокру је штите два стара пања
од вјетрова док о срећном животу сања
и тако прођоше јарка љета
прохуја брежуљком више хладних зима,
тек једног прољећа цио рој пчела
слети на круне зовиног цвијета
Осјети зова све балагодети
кад неком поклониш све од себе,
а тек два пања, што се не буне
поносни бјеху на њене цвијети
Изникну након кратког времена
неколико њежних тананих зова
Она их штити, пјева им, љуби
покрива лишћем, њише у крилу
данима тако, као свака мати
Видје да су и пањеви стари
живнули, добили руке у априлу
да могу унуке помиловати.
Прође тако неколико љета
стигоше људи са лопатама
и младе зове, гранчице здраве
почеше из мајчиног крила чупати.
Зова је црне сузе пустила
крв се просула по њежном листу,
Мајка је у њој завапила
-Не могу, ох, још не могу без крила!
остаде зова поред два пања
чије се сузе осушише
и руке танане и очи сузне
у далеку вјечност уронише.
Сама је зова на врху брежуљка
Пчеле јој понекад донесу гласе
да су јој дјеца добро и здрава
да туђе дворове граде и красе
А црне сузе, крв је то зовина
капљу на груди без подмлатка
умријеће сама, напуштена
у земљи гдје сама остаје мајка.
Живјела тако једна зова
на врх брежуљка к'о на врх крова
само јој мјесец понекад сврати
и вјетар шапне - не плачи мати!

 

Издања

Ново