Биобиблиографија
Неда ГАВРИЋ, рођена у Бања Луци 1980. године.
Објавила три збирке поезије: Девојачки сан, У бескрају нежности и Храм љубави.
Сав приход од продаје књига поклоњен је удружењима родитеља деце са посебним потребама, како у Републици Српској тако и у Србији.
Тим поводом, прошлогодишњи је добитник Видовданске повеље за хуманост, очување традиције и културе свог народа, Media group-a са пословањем у 46 земаља света а са седиштем у Чикагу.
Учесник је многих Међународних фестивала, како у региону тако и широм Европе.
Њене песме су се нашле у пар домаћих антологија и неколико европских. Песме су превођене на немачки, енглески, турски, румунски, руски.
У штампи је и четврта по реду збирка поезије под називом "Јесен жедне душе", за коју је рецензију писао Боро Капетановић.
Живи, ради и ствара у Паризу, где је од скоро и члан "Песника париског округа".
Одјеци
КОНЦЕ ЗА НЕБО
Кућимо се
Тамјаном
Свећом
Иконом.
Вером
Надом
Љубављу.
На темељу
Господње воље
Два смо стуба носача
Свега носивог и неносивог.
Кућимо се
Крсном славом
Обичајима
Традицијом.
Све што се новцем
Купити може
Не треба нам.
Имајући једно друго
А једно и друго
Имајући
Христа у себи
Ми имамо СВЕ!
ВЕРУЈ(мо)
Треба веровати
Али тако да се издробимо
До најситније људске мрвице
Да би се удробили
У сваку молитвену реч бројанице.
Без овог чула
Сва су чула само чула
А ми као људска бића
Ни бројка
Само нула
Само нула...
НА МЕСТУ ГДЕ ПОСТАДОХ ЖЕНА
Боли ли те
Ребро оно
Са ког се откинух?
За срце и душу
Знам!
На месту
Где постадох жена
Сада нема
Ни ребра ни мене,
Сад си сам.
Дал’ те држи
Грч у руци?
Оној истој
Руци
Коју сам пустила.
Жуља ли те
Срце моје
Испод твог стопала
И реч коју сам
Изустила?
На месту
Где постадох жена
Црна рупа
Краја јој нема.
Из ње се винух,
Испод ципела црних
Извадих срце.
И постадох опет,
Жена.
ЉУБАВ ВРАТА ОТВАРА
У девојачкој соби
Све је исто.
Осим девојке.
Чује се бука испред врата,
Неко куца.
Неко вани тражи кључ
Од собе
Од срца.
Она ни не слути,
Врти ране
К’о увојке.
И чека љубав.
МЕТАК У ЛЕЂА
Док те гледала
Крупним очима
Ти си клекнуо.
Повукао обарач
Ниси ни трепнуо.
Није то била крволочна звер
Која те напала својим канџама,
Већ срна малена
Ловцу ни до колена.
Са пушком
Преко десног рамена
Прескачеш ногом
Преко крвавог камена.
Одлазиш звиждећи познату мелодују
Којом си је дозивао…
Кад си пуцао, дал’ си уживао?
Тако рањена
Гледа те крупним очима
Одговор тражи.
Зна она смисао свог живота
Смисао ове смрти јој кажи.
НЕКО И НЕКО
Могло је бити и то
Да се нисмо срели
Неко не би имао шта памтити
Неко шта заборавити
Овако
Неко памти
Неко полако заборавља.
Могло је бити и то
Да се нисмо срели
Неко би остао невољен
А неко не би волео
Овако
Неко је вољен
А неко воли.
Могло је бити и то
Да се нисмо срели
Овако смо се загрлили
Па су и неко и неко
Остали недогрњени.
Неко због силне жеље
Неко због грча у руци.
Могло је бити и то
Да се нисмо срели
Неко не би написао песму
А неко добио песму
Овако
Неком је остала само песма
А неко је из ње изашао
Скидајући строфе са рамена
Као перут.
Могло је бити и то
Да се нисмо срели
Ал' тада би и неко и неко
Били сиромашнији
За једну нежност
Једно: Добро је, Богу хвала, има још људи!
Овако
Неко је неком отворио срце
А неко је у њега ушао обувен
Као у своју кућу.
Могло је бити и то
Да се нисмо срели
Али јесмо
Богу хвала
Јер је овај невољив свет
Постао богатији
За једну Љубав.
ЈЕСЕН ЈЕ, БИЋЕ СУЗА
Погрешан дан
За крај.
За последњи метак
У цеви
За прострелну рану.
Погрешно време за тугу
У јесен.
Погрешан дан
За кајање
Намењен за љубав
И недостајање.
Погрешно време
За заборављање
У годинама када се све
Лако памти.
Све тако погрешно
Боли на правим местима
Размишљајући:
Само да је био
Неки други дан
Неки други Ти
И нека друга Ја.
Овако...
Није лако.
АКО НАСТАВИМ ДА ХОДАМ, ст(ићи) ћу
После твог загрљаја
Враћена
У повој
Учила поново
Да ходам
И говорим.
После твог загрљаја
Стигох тек
До млечног зуба
И до првог слова
Да могу песму
Да ти напишем.
БЕЗ ВЕРЕ НИ ВЕЧЕРЕ
Седимо за столом
и гледамо се
Ти, ја
И Господ.
Очима ми говори
Није то та молитва.
И није, знам
Јер сатима седимо
Нас троје
А ти Њега од мене
Ниси видео.
МОНОЛОГ ДУШЕ
Копала све дубље
И дубље
Тридесет(и)три нивоа
Под земљом
Да љубав не пронађеш.
Нашао си срце
Као пас своју кост
Давно закопану.
Нисам пазила
Кад пожелела сам
Касно је
Остварио си се.
ВАРНИЦЕ
Остало је још жара
Није све изгорело.
Само једну реч
Стави да гори
И ватра ће планути поново.
Има још жара
Чујем да пуцкета
Ти стави само једну реч
Ја ћу целу песму
Плануће
Видећеш.
ПАЗИ КАКО ХОДАШ
Учио си ходати
Газећи по мом срцу
И на први самостални корак
Отишао.
Ал' моје срце је шарени ћилим
Не види се где си прошао.
Иако свака шара
своју причу има
Док се ткало
Оно је ојачало.
Не чуди се тако је са свима
То се ткање вером појачало.