![]() |
||
![]() |
ГОЛИЈАНИН МОМЧИЛО |
Биобиблиографија
Момчило ГОЛИЈАНИН, рођен је 23.10. 1938. у Невесињу. Основну школу завршио у свом мјесту, нижу реалну гимназију у Невесињу, Српску православну богословију у трајању од пет година у Призрену, философски факултет у Приштини, постдипломске студије на Интеруниверзитетском центру у Дубровнику, гдје је и магистрирао,
Као студент почео са објављивањем радова у студентском часопису Панорама у Приштини и часопису Стремљења, да би, по завршетку студија, наставио са сарадњом у бројним часописима и листовима у БиХ, Србији и Црној Гори. Објављивао је своје радове у тридесетак часописа и листова. Бавио се махом књижевном критиком и есејистиком. Сарадник је у Чолаковим антологијама: „Искрена песма“ '84, „Векова тамних нежности“ 85. год., „Међу јавом и међ сном“ 86, „Никад више“ 87, „Безданој беди краја нема“ 89...
Учесник научних скупова о Шантићу, ( два скупа: један у Бијељини, а други у Невесињу), о 1847. као раскрници вијекова, о књижњвности Косова, о Хиландару... Радови су објављивани у Зборнику АНРС, као и у Зборнику АНУЦГ. Сарадник у Споменицама академика Радована Вучковића, Неђа Шиповца, Војислава Лубарде, Чеда Лучића, Љубомира Зуковића ( у припреми)... Многе своје радове (не све!) сакупио је у објављеним књигама: Књижевно дјело Марка Марковића (магистарски рад), Могућности књижевних истраживања, Вјечни ромор живота, Алекса Ковачевић, спортиста , патриота и пјесник(монографија), Да не овлада мржња (огледи о Ериху Кошу), Ослобођене ријечи, Трагање за љепотом и смислом, Откоси туге и радости, У свијету критике и белетристике, У свјетлу ријечи, У друштву писаца... Поред ових књига критике, објављио је и кратке приче и приповијетке: На пртинама старине, Кратке приче, Пази на којој си, Селишта, Ах та стара времена... Приредио за штампу : Алекса Шантић у књижевној критици, Лирске нежности (Живот и дјело Драгутина Драга Радовића), Изабране пјесме Томислава Шиповца. Објави и породичну монографију Братство Голијани, као и друго проширено издање. Веома запажен му је есеј, објављен у „Венцу“ 70-их година о рано преминулом пјеснику Милимиру Милошевићу
Обновио рад СПКД Просвјета у Невесињу и био њен дугогодишњи предсједник. Годинама је био старјешина Соколског друштва „Невесињска пушка“, те предсједник гусларског друштва у Невесињу. Био је главни иницијатор обнављања Шантићевих сусрета у Невесињу („Шантић у Невесињу на путу Богочовјека“), који су одржавани у Невесињу десетак година по изгону мостарских Срба из Мостара и њиховог доласка у Невесиње.
Члан је уредништва неколико часописа: Видослов, Словеса... (раније), а сада Нова зора и Сутра.
Био посланик у Скупштини БиХ, а потом у Скупштини РС од 1990. до 1996. године. Добитник сљедећих награда и признања: Орден Немањића, Сребрени грб РС, Октобарска споменица1991, Седмоаприлска награда, Плакета Савеза гуслара РС, Повеља СДС, Повеља СПКД „Просвјета“, Повеља Општине Невесиње..., као и признања на књижевном пољу (Златно перо КК Невесиње, Награде за животно дјело...). Неке од пјесама које је као студент објављивао, преведене су на албански језик у Приштини. Сав свој радни вијек провео је у Гимназији у Невесињу ( од дипломирања 1967. до пензинисања 2004. године).. Пензионерске дане проводи у Невесињу.
Одјеци
ДА ЛИ СМО НАРОД КРАТКОГ ПАМЋЕЊА
Никако да се отмемо утиску да смо народ кратког памћења, да олако заборављамо своје националне вриједности, да се одричемо стваралаца који су дали допринос нашој духовности и који сигурно заслужују своје мјесто на љествици наше духовне вертикале. Олако заборављамо заслуге тих људи. Нарцисоидно вјерујемо да свијет почиње с нама и од нас.
Има часних изузетака који покушавају да скину тај пепео заборава. Хвала им! За сваку похвалу је труд и учинак професора Горана Максимовића, који 2013. године објави књигу „Заборављени књижевници. Књижевноисторијски огледи о скрајнутим писцима српског 19. вијека“. Деветнаестог вијека! О старијим да и не говоримо. Захвалност дугујемо и СПКД „Просвјета“ која је имала разумијевања да објави ову књигу како би се читаоци упознали са непознатим, или мање познатим ауторима, од којих су многи, тим својим стваралаштвом, напајали сопствену душу, без агресивности (коју данас многи посједују!) да себе популаришу. И управо због те скромности заслужују да се о њима више пише. Због тога, између осталог, дугујемо захвалност професору Максимивћу. Истини за вољу мора се признати да је маса „писаца“ чије ће дјело умријети прије њих, али је неправедно мијешати „жабе и бабе“, трпати у исти кош и оне који су створили нешто вриједно са неким анонимусима.
Помало је и „књижевна географија“ неправедна према „нижим“; она признаје врхове, а занемарује многе који су у подножју те књижевне планине. Некад се критика не саживи са дјелом, не одговара критичару или тематика, или начин саопштавања те тематике, а нијесу ријетки ни анимозитети појединаца према неким пјесницима.
СВЕТИСЛАВ МАНДИЋ (Мостар, 08. О3.1921- Београд, 04.10. 2003), на срећу, не спада међу те „скрајнуте“, међу анонимусе. Ако прихватимо ону условну подјелу писаца на прецијењене, подцијењене и недовољно оцијењене, Мандић сигурно припада овој посљедњој скупини. Частан изузетак у вредновању овог пјесника направио је великан наше поезије Ставан Раичковић својим надахнутим приказом Мандићеве књиге „Милосно доба“.
Завршена Академија ликовних умјетности, поред поетске сензибилности, објединила је у Мандићу изузетно суптилног пјесника и научника-историчара, који је понирао у историјску прошлост српског народа, истраживао историјске споменике, манастире, фрескописање и иконографију, конзервирање фресака..., чиме је дао изузетан допринос и науци, и нашој духовности уопште.
Овом приликом бисмо покушали да дамо свој скромни допринос у освјетљавању личности и дјела овог ствараоца. Јасно, без претенциозности да се о њему да цјеловит суд. Задржаћемо се само на двије његове пјесме-поеме: „Звездара“ и „Онај судњи дан“. Можда су ово његове круцијалне пјесме, али је сигурно да не заостају за њима својом љепотом, доживљеношћу описиваног објекта, примјесом научне акрибије и неке друге, краће пјесме („Анђео из Милешеве“, „Рашки сликар“...) , али оне изискују подробније познавање и фрескописања, и поезије таквог кларактера.
Мандић је , у трагањима за научно-поетским тематикама, доста путовао. И као што Црњански лута „још витак“, тако и овај наш путник, у мислима или сновима, путује морима и океанима, младалачки разигран, али у подсвијести савија гнијездо надСрбијом и у Србији, као Дучић над својим Требињем, са скромном жељом да у рукама, са неког од њених ријека или поточића, понесе птичији гутљај воде за те њене тице. Враћа се са тих странствовања завичају у коме оживљава успомене из прошлости, утапајући их у садашњи тренутак у коме упијамо пространства и смештамо их у „очну колијевку“.Све што је видио и куда је странствовао пјесник би сада да присвоји и посвоји , да се пантеистички (али не pan theos са значењем „све Бог“, него „све природа“!) споји с том природом, да се утопи у њу и да њу упије у своје „плаве очи“. А најдража враћања су у загрљј дјевојке која га је накад чекала на бријегу. Дјевојке коју је некад звао „тицом“, а она њега „хајдуком“. Неком чудном алхемијом ови су се појмови претакали у плач, у јаук. Старији Мандићев брат по перу, његов Мостарац би томе нашао узрок- „По косама мојим попануло иње“.
Нажалост, од успомена се не живи. Оне често боле, јер остављају испружене руке празнима, њима не може чак ни љекобиље убрати. Мучно је мирење са новонасталом ситуацијом, са новим сазнањима да на те испружене руке неће више долетјети тице.
Као да се сада уротило све против њега: и јасен, и бреза, и вјетар, „па како да се насмејем, ко да ме разговори“. Је ли то вјера у људе потпуно изгубљена кад пјесник тражи утјеху у природи, кад тражи од брезе да га својом руком помилује. Та изгубљеност вјере у људе притиска га новим болом. Болна су сјећања на лијепе дане, сада минуле, на бројне другаре који „негде без почасти леже“. Нестали су, нажалост, многима и из сјећања. Али, не и њему. Као ни она јата тица, буљуци дивних дјевојака. Звездара је застрашујуће пуста. Је ли излаз из овог кошмара поход на Стражилово, до Бранка. Тамо је вјечна младост, тамо се треба ухватити у ђачко коло, куцнути винским чашама с Бранком. И са гајдашима. Да чује подврискивање дјевојака. Или је, можда, рјешење отићи родној кући и јединој особи која воли без интереса-мајци. Упалити „утуљено кандило“ пред њеним ликом, препустити се сањарењу под лозом и водити „разговоре“ дуге и слатко-мучне с тим ликом. Разговоре између осиромашене мајке и залуталог и заблудјелог сина. Вратити се у ону кошуљу коју мајка од сестрине хаљине направи и коју је крагном од капута склањао од погледа комшија. О, како је срећан био у тој кошуљи, у том материјалном сиромаштву, али у духовном богатству. Истина, ту срећу је помало нарушавала братска брига „што сестра ће одсад једну блузу да носи“. То гризодушје, чији није виновник, „сваког се тренутка уза ме вуче стидна мисао“. Утјеху у тим немирима пружиће опет, а ко други, ако не –мајка.
А онда враћање у ставрност. Мучну, али надахнуту поетском виртуозношћу:
„А јесења оног очи ми беху болне,
На Звездару сам ишао зелење да их лечи,
низ чрезвичани Дунав бродариле су волне
доносио ми ветар некакве беле речи,
далека нека светла секла су банатске њиве,
неко је ливадама сејао димове сиве,
бежали су пуцњеви са брда и винограда,
падала киша слободе
на болно чело града“.
Ту није јесен, него „јесење“, није зеленило него „зелење“, нису таласи пловили, него „бродариле су волне“, ту ријечи нијесу ни тихе ни прегласне, него „беле“, ту су свјетла преузела функцију неких сјечива како би сјекла „банатске њиве“, ту пуцњеви бјеже „са брда и винограда“, ту небеса просипају кишу слободе...
Овдје се рођени и надарени поета надгорњава са академским сликаром, са носталгичним заљубљеником у прошлост и историју. У природу.“Уза ме беше само багрем зелени, верни“.
Но, као да је и тај „багрем зелени, верни“, који му сада прави друштво, инфициран пјесниковом дрхтавицом. „Дрхтали смо оба на ветру будућих зора“, посматрајући Марков шестоперни топуз како испливава из Дунава. Пропраћа то пјесник плачом, кријући се од багрема-другара, „да не види другар човека да плаче“. Да ли од среће! Да, јер све то: и будуће зоре, и распјевани оздрављени Дунав, и некад потопљене лађе које траже једра, и , до јуче тужна, а сада зелена и прозрачна Звездара... све то враћа пјесника у живот. Враћа га у живот град у коме је провео младост, све му се радује, и свему се он радује: и улице, и ријеке које се љубе у њему, па чак и загушљиви димњаци као да га марамом поздрављају. Уосталом „у њему су све моје цркве, све Студенице“, и у други план ставља градове и мјеста куда је странствовао, и поред чињенице да и они имају своје чари.
С пјесниковим повратком вратила се и љубав према отаџбини. Само у њој очи могу замаглити од сузе радоснице.
Као да је метафора, ако не једини, а оно најподеснији поетски покретач, полуга која га из свијета безвољности алхемијом преноси у свијет радости, наде, у прољећна јутра која ће разбити кавез у коме су биле утамничене његове тице, и испустити их да пјесмом и цвркутом оплемене, уљепшају живот. Потребна су му прољећа, цвијеће и жубори прољећних вода. Отуда призив, молба свом сликарском узору, великом италијанском сликару Ботичелију: „Па даруј мени пролеће, предраги Ботичели“, а са тим даром раскошно проради Мандићев сликарски кист:
„Низ ливаде и воде младенство нек се вијори,
нека су сви видици цветањем бели, пребели,
нека се Звездаром мојом насмеју развигори“.
Послије тих дарова природе као да се фениксовски рађа нови човјек:
„Видим да ме време још није сломило,
ја знам, чело моје јоште сунца жуди
и да и ја имам устрептале груди.
Па руке пружам граду, па се тешим
како се ето и ја
могу да насмешим“.
„Онај судњи дан“је својеврсна поема бола и пркосног протеста, читуља поубијаних другова из дјетињства, самопријекор себи да ли се бар мало одужио тим својим палим другарима, је ли бар изговорио неку утјешну ријеч њиховим мајкама, је ли се постарао да пронађе гробља гдје су сахрањени ( као да се он могао спуштати у безданице у којима чаме неопојане кости тих младића!). Да ли су, као да се пита пјесник, довољне упаљене воштанице за покој њихових душа, или сјећања на њих, која су, под животним бременом и бременом година,сва рјеђа. Замјера себи пјесник што је многа имена позаборавио. А зар су се могле памтити хиљаде имена, која су ове младице однијеле са собом у јаме, у ријеке, у шкрипине. Можда се осјећа подсвјесни жал код пјесника што и он није био са њима. Постоји ли могућност да се оправда пред њима, да затражи опрост, или да учини неки одлучнији корак? У оваквим тренуцима бола и помућеног надзора над здравим расуђивањем пјесника. Постоји!
Тражиће објашњење Врховног Судије зашто је допустио да његови вршњаци, тада двадесетогодишњаци не постану инжењери, правници, истраживачи, социолози, философи..., зашто допусти да се угаси живот Велимира који би био пјесник, пјесник првога реда, „какав Елиот, какав Попа и други венцоношци“. Чекаће пјесник у реду, чији се крај не види, да дође до Судије, за кога кажу да је милостив и праведан, да му тај Праведни Судија објасни зашто је то дозволио. Зашто не заустави руку кољача „као некад што си учинио Авраму и спасио Исака“.
Да ли је овдје пјесник показао своју поколебаност у вјери у Бога?
Не.Овај имагинарни разговор са Судијом само му је помогао да разлучи добро од зла, да и нама покаже да Праведни Судија нема надлежност над злом и злочинцима, да је њихов бог Сотона, а да је Праведни Судија Бог праведних. А да је тај, показа се и пред пјесником:
„Окренуће се он према васионским дубинама
и својом џиновском руком показати на звезде.
Његови хитри помоћници доносиће отуда ореоле
сличне пуном Месецу
и стављаће их на главе мојих вршњака.
Поворке светитеља корачаће по небесима.“
Вјеровао је пјесник у своју мисију, у своје изасланство пред Богом, и ево сања светитељске поворке. Препознаће он међу тим светитељима свога Слободана, Велимира, Живка, Анђелка, Васка, Мирка...
То је постала почасна чета која је и Светислава Мандића дочекала приликом његовог исхода пред Судију.
РОДИТЕЉСКА ПОНУДА
Већ помало времешни професор Миљан Добрић је често , уз јутарњи чај, са својом супругом ћаскао о неважним стварима. Договорили су се давно да евентуалне проблеме с посла не уносе у кућу, да их остављају тамо иза врата Факултета и иза врата директорске канцеларије супруге му Весне. Али дошло је до неких промјена.
Већ је седмицу дана сам у стану, јер је Весна отишла у бању. У посљедње вријеме су се код ње појавили неки проблеми с кичмом. Љекари кажу да би могла бити спондилоза и да би јој било потребно бањско лијечење бар петнаестак дана. То је Миљан прихватио разумно, али му не прија да јутарњи чај пије сам. Тако би радо да му неко дође и да му прави друштво. Ево, згодна је прилика, пошто Весна није ту, да,нпр., сазна ко то њему тако рано доноси млијеко и оставља га ипред врата. Чуо би он звекет боца док би их разносач спуштао на плочице испред врата. Једног јутра професор је оставио на вратима цедуљицу на којој је замолио младића, а претпостављао је да је младић који на тај начин зарађује парче хљеба, да му се јави. Може слободно зазвонити, јер је професор био раноранилац који је волио у раним сатима да сједа за радни сто и пише.
Прошло је неколико дана од тада а да му се непознати посјетилац није јављао. Зато је професор прибјегао другој методи. Обучен у баде-мантил и с папучама на ногама, а тако је углавном и сједао за свој радни сто, чекао је поред улазних врата с унутрашње стране. То чекање је кратко трајало. Зачуо се познати звекет стакленке испред врата Знао је да је то разносач млијека и отворио је врата.
Био је изненађен када је пред собом угледао свога студента, најбољег на групи, младића на кога је озбиљно рачунао да га задржи на факултету као асистента. Изненадио се и Милан, иако је знао да ту станује професор, јер је у Мљекари добио и списак и адресе свих корисника њихових производа. Облила га је румен по лицу. Мало се и застидио, јер није жело да било ко од његових колега, а поготову од професора, зна да ово ради. Не, није он сматрао да је то нечастан посао, напротив, али се плашио да не доживи сажаљење над собом.
-Добро јутро, Милане,-огласи се стари професор. Уђи да се мало згријеш уз топао чај од шипура. Јеси ли пио када такав чај?
-Како нисам, професоре! Шипур, зова, глог, липа... њих сам једино и пио. И све убрао својом руком. Хвала вам на позиву, али имам још десетак боца млијека које морам разнијети по становима. Усто, остала ми је „моторизација“ пред зградом па ће ми је неке хаирлије дићи.
-А какву то моторизацију имаш?-заинтересова се професор.
Ама, шалим се, професоре. Каква моторизација! Задужио сам у Мљекари неки бицикл с приколицом па на њему возим. То му га дође као неко трицикло. Опростите, али журим. Мора се хљеб зарадити- кроз благи осмијех рече Милан. Тек је сада нестао онај пламац руменила који га је малоприје био облио.
-Добро, мој Милане, како желиш. Доста је свјеже напољу и добро би ти дошао топао чај.
-Е, мој професоре, није како желим, него како морам.
Стави у корпу празну боцу, коју станари остављају испред врата и крену низа степенице.
Професор је затворио врата. Пришао је радном столу на коме су биле двије шоље чаја. Једна за њега, друга за несуђеног посјетиоца. Осјетио је благи мирис шипурка. Професор благо помјери обје шоље. Почео је да прича сам са собом. „Није како желим, него како морам“. Шипур, зова, глог, липа... све својим рукама... Да, како морам... Е, мој Милане. Шта ли је то дијете све претурило преко главе. Чај се већ охладио и професор га сасу у судоперу. Поглед му је некуд одсутно лутао. Неколико пута понови у себи- Није како желим, него како морам. Пришао је прозору. Већ се разадањивало и уличне свјетиљке су се почеле гасити. Гледао је низ улицу. Очекивао је да ће видјети Милана на његовој „моторизацији“. Није га било. Сад ће он, кад разнесе и посљедњу боцу млијека, раздужити у Мљекари бицикл и празне боце, и отићи у свој изнамљени собичак. Успут ће купити пола хљеба и понијети онај литар млијека који му дају у фирми. На малом и скоро ислуженом решоу, који му је газдарица уступила, али „пази да не трошиш струју, она се скупо плаћа“ (Боже, као да решо може радити на вјетар, а не на струју!?) скуваће млијеко. Пола за доручак, а пола ће оставити за вечеру. За ручак има бон у студентској мензи.
Професор се одмакао од прозора. Сјео је за радни сто. За разлику од других дана, јутрос му се није дало радити. Зурио је у стару „олимпију“ и празан папир који је у њу увучен. Мислио је о Милану. И о себи, о свом дјетињству.
Потицао је из угледне градске породице. Отац електроинжењер радио је на факултету као доцент. Био је пред избором за ванредног професора кад је на улици, на путу до Факултета, доживио инфаркт. У 38. години живота. Мајка је, као љекар анестезиолог, радила у Клиничком центру. Смрт мужа је тешко поднијела, али све је радила да њихов јединац Миљан, ево сада универзитетски професор, не осјети тако болно губитак оца.Титрала је над њим , испуњавајући му све жеље. Удвостручила је своју љубав према њему; морала га је вољети и за тату и за себе. Нашла је жену коју је довела у кућу и пренијела на њу дио обавеза према Миљану. Строго јој је подвукла да мора према њему бити пажљива. Сама је, прије него што би пошла на посао, донијела двије шоље чаја од камилице или нане и попила би са сином. У ствари, и будила га је, уз пољупце, управо мирисом тога чаја који је ту поред кревета испаравао. Да, враћа се професор у прошлост. Чај од камилице или нане. Нијесу то били „сељачки“ чајеви од неког шипурка, зове, глога, липе.. убрани својом руком. Такве чајеве пије мој Милан. Младић који не живи како жели, него како мора.
Из таквих размишљања пред празним папиром, увученим у стару „олимпију“, изненади га телефон. Тек тада примијети да је већ седам сати и да треба да крене на посао. Звала га је супруга из бање да му честита рођендан. Рођендан! Коме још то пада напамет. Само моја жена не препушта ниједну ситницу забораву. Боже, па мене је живот уистину мазио. Поред мајке која и данас, иако у дубокој старости, брине о мени, ту је и моја Весна. Она је уистину моје прољеће. Захвалио се на честитки и пожелио Весни да се добро одмори и да дође здрава. За њега не треба да брине: помало ради, помало проводи у поподневним шетњама и, што је за њу најбитније, добро се храни. Чак јој је рекао да му се чини како се угојио два-три килограма. Знао је да ово посљедње неће повјеровати, а и не жели да то буде истина. Јутрос сам, рекао јој је на крају, имао састанак и разговор са једним својим студентом. У души ме је забољело његово стање, али о томе ћемо причати кад дођеш. Покушаћу нешто и да урадим, што ће те, убијеђен сам, одушевити, али нијесам сигуран да ћу успјети. А сад журим, морам на посао. Љубим те!
Послије блок-часа који је одржао са студентима, професор је отишао у свој кабинет. Сјео је у фотељу, запалио цигару, иако је веома ријетко потезао за овим пороком, и наручио да му се донесу два чаја. Размишљао је. Мора покушати. Био је скоро сигуран да ће тај покушај бити безуспјешан, али му савјест налаже да нешто предузме. Осјећао је малу узнемиреност. Нервозно је угасио до пола испушену цигарету, нагло устао и с врата дозвао једну студенткињу која се ту нашла на ходнику.
-Колегице, молим вас позовите ми Милана Златковића да дође код мене у кабинет. Да ли га познајете?
-Професоре, ко још не зна Милана, оно оличење поштења и доброте. Никоме, ваљда, не приличи тако презиме као њему,-прокоментариса дјевојка док је трчала низа степенице до Миланове учионице.
Кроз неколико тренутака Милан је закуцао на врата кабинета професора Миљана. Овај је, мимо праксе коју је до тада имао, устао и сам отворио врата.
-Уђи, Милане. Јутрос ниси хтио чај, а сад ћеш га попити. Овај је од нане; није ни од шипурка, ни од зове, ни од глога, ни од липе. Ти си пио чајеве убране својом руком. У њима су се биле сјединиле горчина и сласт. Брзо ћеш ти осјећати само сласт.
Наступила је кратка пауза и , рекло би се, професоров одсутан поглед кроз прозор
-А, шта велиш- Није како желим, него како морам. Ово сам од јутрос десетину пута поновио. Да, мој Милане, није како желимо, него како морамо. Или, на коју нас страну живот упути. Ти си морао крчити своју стазу. Чистио си са ње трње и коров. Цијело јутро сам био с тобом у мислима.И забољело ме је, али и пријатно изненадило кад сам те јутрос видио пред вратима.. Нијесам знао да то радиш, исто као што не знам гдје станујеш. А морао сам знати и једно и друго. Нијесам ти то раније рекао, али ја с тобом имам озбиљне намјере. При крају си студија и желио бих да будеш мој асистент. Саслушај ме пажљиво и молим те немој прије времена истрчавати са својим мишљењем.( Као да је професор дуго чекао овај час да отвори душу). Ти знаш да супруга и ја немамо дјеце. То је, ваљда, Божије давање и с тиме се морамо помирити. Нас обоје радимо, имамо добре плате и добро смо ситуирани. Имамо више него што нам треба. С многима није такав случај. Многи у много чему оскудијевају. Сачекај, пусти ме да кажем што желим и што МОРАМ.. Размишљао сам о теби Лијепо је то што волиш да радиш, што успијеваш да постижеш ванредне успјехе на студијама.
Сматарам да , као твој професор, морам да урадим нешто за тебе. Ако нијесам досад то урадио, да се бар сада при крају искупим за пропусте. А најмање што могу, и што МОРАМ урадити, јесте да интервенишем да се смјестиш у нови студентски дом, да добијеш лијепу собу, а да ја преузмем на се обавезу да плаћам дом и храну. То је за мене ситница и ја то МОРАМ урадити. Молим те немој ми то одбити.
Милан сједи и ломи руке. Прсти му пуцкетају. Често уздахне, исправи се на столици као да би хтио више ваздуха. Очи су му замаглиле. Улаже огроман напор да не заплаче. Ово је управо то чега се плашио и што није желио. Није желио да га људи сажалијевају. Не зна да ли је професор намјеравао још нешто да каже. Искористио је његов кратки предах, а онда неконтролисано, помало можда и у афекту, али се чувао да не повриједи професора, почео:
-Професоре, хвала вам на овоквој родитељској понуди. Да вас добро не познајем, изненадила би ме оволика великодушност. Од вас ме, међутим, не изненађује. Но, утолико ми је болније да вам се морам захвалити на понуди и да је морам одбити. Молим вас да ме разумијете. Вас је погодило то што сте ме јутрос рано видјели да разносим млијеко. Очекивали сте да би било природно да младић мојих година у то вријеме спава. Или да учи. Но, мени то не пада тешко. Ја сам дијете са села, а на селу се рано устаје, јер се вјерује да је „бољи уранак него вазданак“. Мени су стално у ушима ријечи мајке: „Сине, ради, па се не бој глади. Боље се три пута завалити од рада него једном од глади“. Да знате какво ми задовољство представља кад ујутру, кад дођем поново у ону моју собицу, сједем и доручкујем оно млијеко и онај хљеб. А и једно и друго сам сам зарадио. Зар не би било и грехота и срамота да ја млад и здрав живим од милостиње, од садаке. А то што ми ви нудите била би милостиња. Ја сам вам безгранично захвалан на том вашем доброчинству, на вашој племенитости, али вас молим да ме разумијете. Јутрос бих радо сјео у вашем стану и попио с вама чај. То би ми представљало част. Али.чули сте оне ноћобдије како урличу улицом, јер оно није никаква пјесма. Наишли би на моја колица и из обијести полупали боце и просули млијеко. То ми се већ дешавало и морао сам да плаћам од ове своје цркавице коју зарадим. Но, не брините за мене. Знате ону народну- и ту се Милан осмјехну- „Све ће то Мурат издурат“. И ја сам издурао ове три године, па ће и ова четврта проћи. А што се тиче мјеста асистента, до тада има још времена. Има и бољих и способнијих студената од мене па ћете лако пронаћи једног поштеног и доброг младића за асистента.
Милан је устао. Први пут од када је ушао у овај кабинет, на његовом лицу засија радостан и раздраган осмијех. Ваљда му је лакнуло што се све ово завршило.
-Добро, мој Милане- сада и професор устаде и пружи руку Милану. Досад сам те цијенио као доброг студента, а сад те и цијеним и волим. Жао ми је што си тако олако одбио мој приједлог. Мислио сам да ћу Весни, кад се врати из бање, ухватити лијеп муштулук. Знам да би се томе обрадовала и да би била срећна због тога.. Али, биће дана и за радости и за муштулуке. Убрзо ће и дипломски и инаугурација младог Милана Златковића за асистента.
Растадоше се уз стисак руку и уз осмијех и на једном и на другом лицу.
ЛЕГЕНДА О МОСТУ
Често је у посљедње вријеме практиковала да с пенџера Дервиш-бегове куле у предвечерје посматра стадо оваца како се с Рашких брда спуштају на баре испод кућа. Зејна Дервиш-бегова би наслонила главу на руке и са сјетом посматрала та стада, али више чобанице које су радосно испраћале још један дан, лијеп и безбрижан. Тада би, за тренутак, залутала у мислима у своје село изнад Стоца, у коме је исто тако радосно проводила дане чувајући стада. Ех, уздахну Зејна, лијепи дани. Како сам била срећна и задовољна, али још срећнија када млади и лијепи Дервиш-бег дође да ме запроси од баба.Нијесам се наљутила што ме бабо не упита да ли пристајем, иако је био обичај да се чује и дјевојчина ријеч. А и ко би се наљутио? Дервиш млад и лијеп, одише здрављем и снагом. А беговска кућа Љубовића. Истина и њени су били неке аге, али гдје ће се то поредити са Љубовићима? Гдје ли подножје Хргуда с Оџаком?
Но, њена срећа кратко потраја. Једва пет година.
Припремао је Дервиш-бег свога Гаврана за трке које су биле заказане на њиховим барама. Сваког дана је изводио Гаврана изјутра и увече на баре и правио два-три круга у трку. Деси се једног јутра да коњ под њим посрну и Дервиш се преко његове главе нађе на земљи. Ударио је главом у камен који се нашао пред њиме као медљик, како су сељаци називали међаше између имања. Двојица дјечака, који су редовно пратили Дервишеву јурњаву на Гаврану, приђоше му. Дервиш није устајао. Крв која је лила из главе јасно им даде до знања да се десило оно најгоре. Зато пожурише беговој кули да јаве шта се десило. Тамо затекоше само двије жене:Зејну и Дервишеву мајку Златију. Мушкарци су били у сусједној кули, гдје је Осман-бег прослављао рођење сина. Било је то заиста велико весеље, јер се родила мушка глава послије четири кћери. Османова сестра Ајша, постарија дјевојка, која је живјела у двору код свог брата, износила је пред госте познати морински сир, говеђу пршуту, а у једном тренутку стави на сто цијелу сушену овчију плаху. Све је то обилато заљевано медовином, старом и јаком као вино.
Наздрављање, смијех и галаму у Османовој кући прекиде врисак Дервишеве мајке која се појави на вратима. Тај болни врисак старице заледи људима крв у венама. Сви појурише на баре гдје је лежао Дервиш-бег. Иако су сви били помало љубоморни на њ, иако су били у његовој сјенци, јер је био најгласовитији од свих Љубовића, тешко им паде његова смрт. Можда више због његове мајке, коју су сви звали неном, али и због Зејне која остаде и без мужа и без порода, за којим је толико чезнула. Тек нешто касније примијетише да је Гавран поломио ногу, што је вјероватно и био узрок Дервишевог пада. Неко предложи да га, прије него понесу на кулу Дервиш-бега, убију, јер, рекоше, коњу тешко прераста поломљена кост, а и нема га ко више јахати. Тако и урадише.
Сјутри дан је била бегова сахрана. Ни Зејна, ни Златиjа нијесу биле у спроводу. Важило је код Љубовића правило да жене не иду у поворци на сахрану.
Но, убрзо по Зејну, поред жалости и туге за мужем, наступише и други проблеми. Њена свекрва поче да гледа у њој кривца за смрт сина.
„Ти, ти си га наговарала на то да се такмичи на тркама. Кад сам га ја молила да се окане од тога, ти си одмах заграјала: 'Па што му браниш, мајко? Није мој Дервиш-бег гори од других да се повлачи пред њима. Зар он није перјаница од Љубовића. У свему је први, па треба и у томе'.“ Зејна је ћутала. Подносила је свакодневне прекоре свекрве, који јој нијесу били ништа лакши од жалости. Али, ни то не потраја дуго. Опамети се и Зејна.Зар мора баш сваки дан слушати те прекоре. Почеше лагано, али сигурно да слабе њене везе са Дервишевом мајком. Није јој више пријала ни јутарња кафа коју је још увијек пила са свекрвом. Паде јој напамет камени аван, звана ступа, који су имали њени родитељи, и из чега је тај напитак био пријатнији, укуснији од овог који је самљевен у млину. Кад је скоро била код својих, мајка јој рече да у једном селу близу Оџака има такав аван. У Братачу. У том тренутку Зејна дође на идеју да се распита за ту ступу, да испита могућност да је, можда, и купи.
Братач није далеко од Оџака; може у свако доба доћи до њега. То, додуше, није могуће у јесењим и зимским данима када надође ријека која је протицала између ових села.Зејна осјети силну жељу да оде у тај Братач, да упозна тог човјеке који има камену ступу за кафу, и –зашто да не?-да од жеље попије кафу од стуцаног зрна. Усто, чула је она одавно за Братачки луг, познате баре које су и пространије и љепше од оних на њеном Оџаку.
За своју посјету Братачу изабрала је недјељу. Није то њен празник, али јесте Стеванов (сазнала је да је ступа власништво тога Стевана, мало постаријег момка). Свекрви није ништа казала. Чврсто је ријешила да јој од сада не подноси никакве рачуне за своје поступке. Истина, осјети понекад у посљедње вријеме благо сажаљење према тој старици, која је нагло копнила. На испијеном лицу тужно су извиривала два око као из неке пећине. Било је очито да је ова ожалошћена мајка одбројала своје посљедње дане. Али, то Зејнино сажаљење трајало је веома кратко. Није могла да јој опрости прекоре за смрт Дервиш-бега. На крају, зар и она треба да вене ту поред једне старице. Бега не може вратити из мртвих. Прошле су већ три године од његове смрти и она вјерује да га је поштено ожалила. Ваља се окренути животу. И Братачу. Ко зна какав је тај Стеван што има камену ступу за кафу.
Звона на цркви на Дреновику биће јој орјентир. Ићи ће према њима, а онда ће окренути десно.
Осјетила је Зејна неку лакоћу у кораку док је пролазила Тртине. Блага јутарња свјежина, коју је доносио вјетрић са Црвња, испуни јој плућа. Спуштала се благом косином кориту ријеке. Уђе у уски кланац над који се наднијела велика стијена.Касније, када би туда пролазила ( а њени проласци туда учесташе) скоро увијек би испод стијене затицала повеће крдо оваца које су ту пландовале. Осјети потребу једном да одмори ту поред оваца у хладовини испод стијене. Погледа на супротну страну корита и затече себе у чудним мислима. Па, овдје би се лако ријека премостила. Даћу да се овдје сагради ћуприја. Нека то буде спомен Дервиш-бегу. Не, далеко је од Оџака. Можда никад овдје није ни дошао. Шта-можда; није сигурно. Није ли љепше да ту ћуприју, тај мост назове по овим овцама које ту увијек пландују. Назваће га Овчија ћуприја. Или боље: Овчији брод. Имам довољно дуката да га урадим. Одморена и са новом идејом, која јој је синула у глави, крену према Братачу.
За двадесетак минута нађе се пред невеликом кућом, прекривеном каменим плочама. Испред ње је био велики и лијепо уређени воћњак. Ово је неког доброг домаћина, прокоментариса Зејна у себи, прије него што угледа наочитог момка од неких четрдесетак година. Човни џемадан, бијела кошуља и заврата на глави, говорили су јој да је намјеравао некуд да иде.
Први се он огласи, док му је Зејна прилазила: „Бијах се спремио да одем цркви, али чини ми се да ће ми и ово ново друштво пријати“. Зејна подиже мрежасти зар са лица и назва му добро јутро.
„Која добра вила донесе ову љепотицу јутрос мојој кући“, не без узбуђења, настави Стеван са причом. Било је очито да ће одустати од одласка цркви, јер је ненадану гошћу понудио да уђе у кућу и да одмори.
„Радо ћу одморити, али радије бих напољу, под неком од ових дивних воћака. Куће и затвора у њој ми је преко главе.“
„Лијепо- сложи се Стеван. Ево овдје ћемо испод ове трешње. Пуна је бехара и мириса. Биће можда мало незгодно због пчела. Падају оне на бехар и на цвијеће, па се бојим да те не изуједају“. Зејна се слатко и враголасто осмјехну на ову Стеванову опсаку о пчелама и цвијећу.
Вријеме је протицало у заводљивим погледима и пријатном ћаскању. Зејнин поглед је шарао по цвјетним воћкама, али се често заустављао на Стевану. Није се то могло њему сакрити.
„Боже, какав сам то ја домаћин! Још ничим не понудих гошћу. Знам да ћеш кафу, али вјерујем да нећеш одбити и неки сок од мојих домаћих воћака. Што се тиче кафе, мислим да такву нијеси пила. То је кафа која се туче у авану, или ступи, како је ми називамо. Њен укус се не може поредити са оном која се меље у овим млиновима“.
„Чула сам да имаш тај аван и то је разлог што сам данас дошла код тебе. Моји родитељи су га имали и на ту кафу сам се била навикла. Зато ћу са задовољством прихватити да је попијеме заједно. Но, била бих задовољнија када би хтио да тај аван продаш. Он за мене нема цијену.“
Стеван се осмјехну таквом приједлогу. Зар ова жена мисли да бих се ја могао растати са том драгом успоменом. Ко зна колико је стар и колико генерација из његове породице чува ту вриједност. Не хтједе одмах да одговори, него уђе у кућу да припреми сок за гошћу. Дође под трешњу с бокалом сока и са двије чаше. Пошто насу чаше и једном и другом, започе причу коју је малоприје намјеравао рећи.
„Овај аван, драга моја гошћа, нема цијене. Не постоји човјек који би га могао купити, макар колико био богат. Али, - и ту се Стеван мало осмјехну- постоји могућност да из њега попијеш кафу кад год зажелиш. Оџак није далеко и то ће за тебе представљати пријатну шетњу.“
„Хвала ти на том приједлогу, али ту постоје и неке препреке. Како ћу доћи кад дође ријека.?
„И ту има излаза.Ја сам сам у овој кући и на овом имању и спреман сам да то дијелим с тобом. И ти си слободна, и ја сам слободан и не видим разлог зашто то не би било“.
Зејнино лице обли пламичак руменила. Није се надала оваквом разоју догађања. Ово је дивна прилика. Какав момак, какав посјед, како лијепо мјесто! Па ово је љепше од Оџака. Усто, за Оџак ме ништа више не веже. Једина жртва коју бих морала поднијети јесте да прихватим његову вјеру. А зар је то жртва. Па, бабо ми је говорио да су наши прије педесетак година прешли у нову вјеру. Ја бих се само вратила тамо одакле сам отишла.
Из маштања је врати Стеван. Примијетио је руменило на њеном лицу, примијетио је ломове који су се дешавали у њој. Зато не хтједе да испусти ситуацију из руку.
„Грехота је да та љепота вене у празној кули. Десило се то што се десило и стање се не може измијенити. Сличну судбину сам и ја доживио. Имао сам вјереницу с којом је требало да се оженим, али смрт је то спријечила. Спавала је код оваца у торарици у коју се увукла змија и ту је био крај. Било је то прије десет година. Био сам ријешио да се никад не женим, али видим да је то грешка. Ја је не могу вратити из мртвих, као што ни ти не можеш свога мужа. Чини ми се да овај наш сусрет може промијенити и мој и твој живот. Немој нагло доносити одлуку, размисли добро. Мислим да нећеш погријешити ако прихватиш мој приједлог.“
„Мало си преуранио са тим приједлогом ,Стеване. Не кажем ја да је он луд, али мислим да с њим треба мало сачекати. Ја ћу долазити код тебе на кафу и то ће ми представљати задовољство. Неће ме спријечити ни ријека. Док си ти од малоприје причао о свом приједлогу, ја сам размишљала о нечен другом. Стеване, ја имам довољно дуката да ријешимо тај проблем. Потражићу мајсторе да направе мост на ономе кланцу гдје пландују нечије овце. Назвала бих га Овчији брод. Он би за сада био не спомен мом рахметли мужу, него спона између нас двоје. Послије тога размислићемо о нашој будућности. А морам, осмјехујући се при поласку, размислити и о неком лијепом имену. Или ћу то препустит теби“
Стеван сав срећан и озарен новим наговјештајем среће, испрати Зејну. Дуго је држао њену руку у својој и гледао у очи које су га зачас освојиле.
Зејна није дангубила.Замолила је своје Љубовиће да пронађу мајсторе који би саградили мост на сусједној ријеци. Обманула их је; рекла је да то ради за душу Дервиш-бега. Љубовићи не осјетише превару и дадоше се на тражење мајстора. Убрзо се нађоше и мајстори и аргати и поче градња прекрасног моста. Зејна је сваког дана контролисала градњу, али и пролазила до Стевана. С њим је правила нове планове.
Камени аван и мост постадоше споне између ова два усамљена бића. Хладноћу куле на Оџаку Зејна замијени топлином каменом поплочане куће у Братачу. Стеван и Спасенија је испунише дјечијим плачем и смијехом.
ТУЧЕНА КРТОЛА
Јутрос је у Митровој кући живље него обично. Некаква пријатна узнемиреност је захватила сву чељад. Посебно Даринку. Најавили им посјету гости из Београда прије неколико дана и од тада она нема мира. Данас треба да стигну. Драги су јој, изузетно драги, није их видјела има седам-осам година, с чежњом очекује тај сусрет, али и са неком зебњом. Ваља их лијепо дочекати, не осрамотити се. Јест да су јој ближњика, да су њени, али Младен је, кажу, на неком високом положају. Чак има и шофера који га вози кад некуд путује. Причали су јој да тај шофер свако јутро долази колима по њ да га вози на посао. Богами, није лако такве госте дочекати. Добро, зна се да ће се заклати најбоље јагње, а њих, хвала Богу, има, да ће скувати лијепу цицвару са цијелим сиром, да ће уз цицвару донијети и тањир меда, ако неко воли да умијеша мед у цицвару, да ће насјећи пршута... Али, то се често износи на трпезу, то је за оне обичније госте. Ово су, међутим, они ријетки, стидни.
Е, шта ћу, јадна моја мајко, што ћу се осрамотити, узнемирила се Даринка. Мало је тјеши што јој је скоро дошла снаха. Она је професор тамо у Зеници, па је побјегла с дјецом из тог смога да на селу проведе распуст. Нада се да ће је она ишчупати из ове невоље. А, опет, и снаха некако отуђена. Ама није отуђена, него се и она сматра некако као гост, поготову што јој Чедо није још дошао, јер има неких обавеза на послу да заврши. Незгодно јој да се мијеша у послове домаћинства. Па, ипак, кад је видјела свекрву да се сва изгубила и да не зна шта ради са собом, понуди се да јој помогне.
Мајко, рече , што си се толико узнемирила. Забога, па и они су људи као и ми и неће замјерити ако нешто и не буде најбоље. Препусти ти мене, ја ћу спремити ручак. Видим да је Ђешо (а дјевера Рајка зове Ђешом), зауставио јагње да закоље, а за све остало ћемо лако. Важно је да има меса. Усто, Младен је с породицом на пропутовању за море и немају они много времена да се задржавају.
Е, де, моја срећо, Бог ти свако добро дао. Реци ти мени шта ти је потребно па ћу ти ја припремити.
Снаха замоли Даринку да очисти и скува кромпира, а остало је њена брига. Рече да ће уз печење припремити и кромпир-пире. Даринка је сва срећна. Биће то сигурно нешто посебно и неће се осрамотити. Трчи она на све стране, не зна шта ради од себе; опомиње Рајка да пожури с тим месом, а стално понавља како јој је сами Бог послао невјесту за овај дан. Шта би она да ње није ту данас. Ко би дочекао те госте. Јест да јој је Младен као своје дијете, од прве јој је родице, али, свеједно, то је свјетски човјек. Прошле године јој је послао разгледницу из Грчке. Тамо је с породицом био на одмору. А фино се на тој разгледници виде неке зидине, неки стубови, полусрушени. Не знам богами какву су љепоту у томе видјели. Да су дошли код нас на село, ни по јада. Наспавали би се и одморили на овој арији, ђеца се напила млијека, вољ' им крављег, вољ' овчијег, вољ' козјег. Свак прича о том козјем млијеку да лијечи сваку бољку. А ђеца мог Младена пију оно из папира. Кажу да може стајати шесет дана да се не поквари. Како, клето, а код нас на селу прозукне други дан.
Снаха је дозва да јој каже како је ручак готов. Морала је пожурити јер гости треба да стигну сваки час. Приђе Даринка да види како изгледа тај кромпир-пире.Није она за то прије чула. Кад јој невјеста показа тај специјалитет, она се не мало изненади. Па, то је тучена кртола, повика Даринка. Да сам знала да то правиш, укисјелила бих млијека; то двоје не иду једно без другог.
У међувремену стигоше гости. Даринка сва срећна иде им у сусрет. Али се убрзо „охлади“. Пресјекоше је Младенове ријечи.
Тетка, у страховитој сам журби. Навратили смо само на пет минута да вас видимо. А и то сам урадио за љубав мале Ане, која ме је цијело вријеме уз пут молила да свратимо код баке.
О каквих пет минута говориш. Тетка спремила ручак, а ти би да одмах идеш. Нећеш богами док не ручате.
Тетка, нема говора о ручку. Ми смо ручали прије пола сата и не можемо помислити на јело. Можда бисмо могли попити кафу, али немамо времена ни за то. Могуће да ћемо навратити кад се будемо враћали с мора. Опростите, али заиста журимо. Хајде, Ана, пољуби баку па да идемо. Ето, видјела си је. Предај јој ту кафу што си јој понијела и крећемо.
Даринка остаде скамењена. Зар мој Младен немаде нимало времена за тетку. А толико сам му се радовала.
УСПЈЕШНА ЗАМЈЕНА
“Зна ли ико бес тебе за то?”
“Јок оно, ђе ћу причати наше јаде”.
“Шути, а ја ћу отићи код пријатеља Ђорђа. Дâко нешто смислимо. Зло се може догодити.”
Обуче Марко капут, узе неку прутину да се брани од вашака и крену према Ђорђовој кући. Иде, чини му се, брзо,али једна нога напријед, а друга назад. Тешко је то и помислити, а не човјеку рећи. Поготову не пријатељу какав је Ђорђо. Али, мука гони и не може назад. Прошла је поноћ. А кућа му пуна будућих пријатеља. Њих осамнаест остало у њој. Брише рукавом од капута зној с чела. Није то зној од умора. То и није зној; мука нека излази на све поре тијела. Кад се примакао Ђорђовој кући, пси се узнемирише. Но, пошто им се јави, они га познадоше и умирише се. А како и не би кад је скоро сваки дан тамо долазио. У кући лампа угашена. Чељад поспала. Марко полако покуца на прозор.
“Ко је ноћас?”, јави се Ђорђо.
“Ја сам ,Ђорђо. Отвори”.
“Каква те невоља гони у ово доба, кумим те Богом? Зар ти пријатељи нијесу вечерас у кући? Јесу ли ти чељад жива?”
“Јесу, а боље би било да нека нијесу. Камо среће да сам ја први јуче умро да не доживим ову бруку”, огласи се Марко док је пролазио покрај Ђорђа у мрачан ходник.
Чу Ђорђовица неку причу и устаде. Упали лампу.
“Шта се то десило , Марко, забога? “ претрнулим гласом упита Цвијета.
Марко сједе испод лампе, хукни и извади дуванску кутију. Хоће да завије цигару, али га прсти не слушају. Руке дрхте. Успје некако да припали цигару која му се није дала фино савити. Сва је грбава; на средини извирио пупак од дувана. Повуче два –три дима, увуче их дубоко, па, на поновљено Ђорђово питање – шта се десило, поче.
“Зло моје, мој Ђорђо. Осјече ми она кучка ноћас нос. И глава ће ми отићи. Дошли људи у кућу да је воде, њих осамнаест. Примих их фино, дошле и оне ближе комшије, гостимо се, пијемо, док ме у неко доба изазва Роса: “Ану мало , Марко”. Видим да се нешто усплахирила.
“Нема Руже. Побјеже прије сат времена у Жељево. Дошо онај њен пасковић, Милан, привуко се онђе до јабуке и она ти је шмугнула кроз воћњак њему. Договорили се зар.”
“Да ти нијеси, жено, мало попила, па бунцаш?”, хтједе Марко да окрене на шалу, али види се да му није до шале. Почеше му ноге дрхтати и ухвати се за чивилук који бијаше у ходнику.
“Попила сам сичију ко и ти. Није среће да ме ноћ попила “.
“Упитах је зна ли ико за то, па кад ми рече да не зна, рекох јој да се прави весела као да се ништа није догодило, а ја кренух вамо до тебе. Ти знаш ,Ђорђо, како су Злице усовни људи. Па не зову се они џабе Злице. Ископаће ми кућу. Нека мене и убију, нека ме ђаво носи, но ће ми и Младена убити. Затријеће ми кућу. Но, спашавај ме. Бог и ти ми можете помоћи.
Ђорђо се сави, стави главу међу руке и хукну. Пријатељ и комшија му је у невољи, а не зна како ће му помоћи. Што је најгоре, мора се брзо и мислити и радити. Сад није у стању да мисли. Скаменио се мозак па не ради. А Марко се не изјашњава какав је план направио. А и шта би сиромах. Зар човјек овдје може наћи рјешење.
“Богами, Марко, не ваља работа. У тешком си белају и ту чојек не море бити паметан. А о Злицама ми не требаш причати. Знам их добро, имо сам посла с њима. Љути и напрешити. Нагли. Усовни, што ти рече. Но, имаш ли ти какав приједлог?”
“Ама”, поче се Марко снебивати, “имао бих ја приједлог, ма ми га је тешко рећи. Бојати се да те не увриједим.”
“Ама о каквим увредама причаш ноћас, побогу брате. Морамо нешто учинити. Али шта? Ево, пасало поноћа. А кад је требало да пођу пријатељи с ђевојком?”
“А, богами, док се мало одјутри, док људи доручкују, док им се спреме коњи и за сватове брашеница... Не би могли прије десет- једанаест сати. Него, шта ћу ти околишити, знаш шта сам мислио. Код тебе је шћер година ко и моја Ружа. Врснице су, објема име Ружа, а личе ко да си јабуку пререзо. Па, ко велим, да твоју Ружу подметнемо мјесто оне моје зле среће. Не мислим јој зло колико ни мом ђетету, тако ми Бог помого. Момка, фала Богу, знаш, а знаш му и оца Максима.”
Ђорђе се тргну ко да га удари ножем. Није могао ни помислити да ће то од њега тражити Марко. Истина, добри су пријатељи, одувијек су један другоме били у помоћи, али да баш дотле иде у тражењима, – није могао замислити. Ако ће бити и од пријатеља, много је. Жена му се Цвијета укочила. Стаде јој ријеч у грлу, погледује с једног на другог, па онда на асуру на поду гдје јој лежаше кћерка. Она се губером покрила преко главе и сви мишљаху да спава.
Први се, послије мучне шутње, огласи Ђорђо.
“Ти, Марко, знаш да бих ја све за те и за твоју фамилију урадио. Али да дам шђер на тај начин,- нити могу, нити оћу. И добро си сконто кад рече да си се плашио да ме не увриједиш. Увриједио ме и јеси. Уједе ме, Марко, за срце. Па, болан, није дијете ко бравче да трампиш једно за друго. Не дам, брате богами. Љути се колико гоћ оћеш, али не дам. Опрости, али тако је”.
Марко се следи. Обли га хладан зној, као онај док је ишао према Ђорђовој кући. Оно, није он ни очекивао да ће то тако лако ићи, али није очекивао ни овако одлучно Ђорђово одбијање. И Цвијети мало лакну, одледише јој се усне па се и она умијеша у разговор.
“Мој Марко, прошла су времена кад су родитељи удавали шћери и женили синове без њиова знања. Ко их је пито. Људи нијесу гледали прилику за своје дијете него су тражили пријатеља. Ко је данас власан ш ђететом толико да му одабира друга с ким ће вијек вјековати и живот преживљети”.
Но, деси се нешто неочекивано. Ружа скиде губер с главе, погледа у родитеље и, не без пламца у образима, рече: “Ћаћа, ако се ви договорите, ја богами оћу. Кад је стио чика Марко дати своју Ружу за тог момка, онда сигурно ни мени не би нажао учинио.”
“Ето, болан не био”, грану Марку, “видиш да је паметнија и од мене и од тебе. Не мислиш, зар, да сам је одвајао од своје шћери. А сад је одвајам. Сад ми је милија од оне моје зле среће. Ова ће ми спасити главу. И моју и Младенову. А она моја фитмија шћеде да ми ископа кућу.
Ђорђо и Цвијета се згледаше. Проструја им кроз главу слутња да се , можда, приближава растанак са кћерком. Није ли ово неки чудан усуд намјестио да се све то тако одигра. Можда се Срећа, која би намијењена Ружи Марковој , предомислила и кренула према Ђорђовој кући. Смију ли се они у ово мијешати?
Ђорђо пружи руку Марку. Дуго је држао Маркову руку у својој. Бљеснуше према лампи двије капи које се скотрљаше низ кошчато Ђорђово лице. И Цвијетине се очи оросише.
“Па, шћери, кад ти тако оћеш, нека ти је са срећом. Дуговјеко и непокајано. Устани и спреми се, а ти , Марко, иди међу пријатеље. Давно си дошо, па се бојати да што не посумњају. Цвијета и ја ћемо с малом прије зоре доћи код тебе.”
* * *
Око једанаест сати пред Маковом кућом домаћин је ишао од свата до свата, који већ бијаху појахали на коње, и нудио их вином из бардака за срећног пута. Ружа је сједила на дорату који бијаше путаст у три ноге и чија је грива била окићена китама које дјевојке за такве пригоде праве од вунице.
“Пријатељу Максиме, нека вас Бог и срећа прате на путу, а ја ћу, ако се здраво буде, за петнаестак дана доћерати ово мало њених прња што их рувом зову. Надај ми се, пријатељу, у другу неђељу.”
“Кад гоћ дош’о, добро дош’о , пријатељу. А што се тиче рува, немој се тиме оптерећивати. Слава Богу, пуна ми је кућа свега, а што ми је требало ја данас водим са собом.”
Сватови кренуше с пјесмом. Младен , по обичајима који су тада били, зовну “сестру” кад је одмакла од куће. Да јој дјеца, ако се од дјеверова успије окренути, личе на ујчевину.
Уговорене недјеље Марко са женом и сином потјера “кћери” руво. Пође са њима и Ђорђо. Злице их дочекаше како се пријатељи и дочекују Чини се, више и од тог. Јер Ружа се за тих петнаестак дана показа као дивно створење. Послушна, насмијана, доброћудна. Младожењин отац Максим не хтједе да сакрије њену доброту. Док су били за софром, устаде да наздрави новом пријатељу.
“Здрав си ми, пријатељу Марко. Фала ти на дару који си ми дао. Откад ми твоја шћер дође у кућу, свака ми добра срећа дође. Унесе ми међу чељад љубав и слогу. Сваког послуша и увијек са осмијехом и без зловоље. А то је твоја заслуга, мој велики пријатељу, јер си је тако васпит’о и одгојио.”
Марко се презнојава. Данас се мора објелоданити истина. Устаде, узе чашу у руку, мало се искашља, па поче: “Фала ти, мој пријатељу, на тим ријечима. А што се мене тиче, ја сам ти црни и несретни пријатељ. Но, што зна Бог, нек знају и људи. Твој прави пријатељ и отац тог твог ђетета, а сад је твоје дијете, је овај чојек што сједи овђе поред мене .”И поче Марко причу шта се десило и како се десило. Не пропусти ни један детаљ. Не пропусти да каже како је она његова побјегуља послије седмице дана напустила Милана и некуд је ђаво однио у Бачку. Осјећаше да с њега пада неки тешки терет, нека мора која му је сјелила за вратом. Рука му задрхта , малакса и испаде му чаша из ње. Вино се просу по шалварама. Очекује шта ће рећи пријатељи који се почеше погледивати између себе. Учини му се да је прошло оно најгоре. Урадио је што је морао. И добро је урадио. У новој ситуацији најбрже се снађе Максим:
“Е, сад си ми тек пријатељ. Сад ти тек фала кад ми ту злу срећу, тог свог ђавола не доведе у кућу. Сад имам два пријатеља- тебе и пријатеља Ђорђа.” Устаде са свог мјеста, приђе новим пријатељима и братски и срдачно се изљуби и с једним и с другим.