Биобиблиографија
Миња ГОЛУБОВИЋ је рођена у Бањалуци 1982. године. Завршила је Филозофски факултет, одсјек: Енглески језик и књижевност. Магистрирала је у марту 2010. године на тему Етичка проблематика у драмском стваралаштву Оскара Вајлда, на Филолошком факултету у Бањалуци, а у децембру 2012. године успјешно је одбранила докторску тезу под насловом Френсис Скот Фицџералд и амерички роман у периоду Велике економске кризе, на Филолошком факултету у Београду.
Ради као професор енглеског језика у Медицинској школи у Бањалуци и бави се објављивањем стручних чланака и превода у књижевним часописима. У часопису „Књижевник“, број 25-26, објавила је чланак под насловом Вајлд међу викторијанцима. У часопису ,,Путеви“, број 10-11, објављена су њена два рада: Манахата и Салома – ‘Femme Fatale’, а у броју 12-13 превод биографије Нила Гејмена, Готско дијете. У првом броју ,,Ревене“, новооснованог часописа за књижевност, умјетност и културу, објавила је есеј под насловом У Вајлдовом свијету дендија. У другом двоброју „Ревене“ објавила је преводе приоповиједака Чаролија и Успомене на мјеста и људе, као и есеј под насловом Од мимезиса до антимимезиса. У часопису ,,Књижевник“, број 27-28 објављен је њен превод приповијетке Волиса Стегнера Закашњело писмо, у броју 31-32 есеј под насловом Ернест Хемингвеј – супериорност природе, кодекса и стила, у сљедећем броју превод приче Божић је вријеме давања Дејвида Седариса, а у посљедњем превод кратких прича Окрутна жена, Маказе, Зашто таласи имају бијеле врхове и Пуж и његова жена ауторке Зоре Нил Херстон. У првом броју Катедре, новооснованог часописа за образовање, умјетност и културу, објавила је есеј под насловом Френсис Скот Фицџералд : изгубљена генерација и трагични херој. У јуну 2018. године у часопису „Поем“ (Poem) објављен је текст Гојка Божовића The Sense of Time у преводу Миње Голубовић.
У јуну 2013.г. учествовала је у Првој међународној конференцији за енглески језик и књижевне студије (Going Against the Grain). Објавила је и научну монографију под насловом Фицџералд и савременици: зачеци модерног америчког романа 2014.г., а 2016.г. превод збирке пјесама Фионе сампсон Колсхил. Учествовала је у округлом столу поводом Дана Станка Раките са есејом Паралелни свијет Нила Гејмена, каоо и округлом столу поводом стогодишњице смрти Петра Кочића са есејом Кочићеви јунаци као хиперболе и њихови пандани у америчкој прози. Учествовала је и у међународном књижевним сусретима у Шкоцјану 2015. године, као и у сусретима поводом спомена на жртве Другог свјетског рата у Шушњарима 2016.г.
Миња Голубовић је била један од рецензената за уџбеник за енглески језик за 8 разред основне школе, као и за збирку пјесама Живот могућности Розали Хирс. Такође је превела поговор Фионе Сампсон за збирку пјесама Реци и ја ћу бити Амира Ора. У штампи је књига Петра Стојаковића под насловом Creativity and the Search for Meaning, такође у преводу Миње Голубовић.
Библиографија
1) Вајлд међу Викторијанцима, „Књижевник“, број 25-26, 2010. г.
2) Манахата (превод), „Путеви“, број 10-11, 2010. г.
3) Салома – 'Femme fatale', „Путеви“, број 10-11, 2010. г.
4) У Вајлдовом свијету дендија, „Ревена“, број 1-2, 2010. г.
5) Закашњело писмо (превод), „Књижевник“, број 27-28, 2011. г.
6) Готско дијете (превод), „Путеви“, број 12-13, 2011. г.
7) Чаролија (превод), „Ревена“, број 3-4, 2011. г.
8) Успомене на мјеста и људе (превод), „Ревена“, број 3-4, 2011. г.
9) Од мимезиса до антимимезиса, „Ревена“, број 3-4, 2011. г.
10) Ернест Хемингвеј: суперирорност природе, кодекса и стила, „Књижевник“, број 31-32, 2012. г.
11) Божић је вријеме давања (превод), „Књижевник“, број 33-34, 2013. г.
12) Окрутна жена (превод), „Књижевник“, број 35-36, 2014. г.
13) Маказе (превод), „Књижевник“, број 35-36, 2014. г.
14) Зашто таласи имају бијеле врхове (превод), „Књижевник“, број 35-36, 2014. г.
15) Пуж и његова жена (превод), „Књижевник“, број 35-36, 2014. г.
16) Фицџералд и савременици: зачеци модерног америчког романа, Кућа поезије, Бањалука, 2014. г.
17) Осврни се (превод), „Књижевник“, број 37-38, 2015. г.
18) Интервју са Ј.П. О'Малијем (превод), „Књижевник“, број 37-38, 2015. г.
19) Химна вртовима Колсхила (превод десет пјесама из наведене збирке), „Књижевник“, број 37-38, 2015. г.
20) Архива Артура Конана Дојла, „Књижевник“, број 37-38, 2015. г.
21) Френсис Скот Фицџералд: изгубљена генерација и трагични херој, „Катедра“, број 1, 2015. г.
22) Колсхил (превод), Фиона Сампсон, Кућа поезије, Бањалука, 2016.г.
23) Превод пјесама из збирке Замка, „Књижевник“, број 39-40, 2017.г.
24) Тhe Sense of Time, превод поговора Гојка Божовића за збирку пјесама Реци и ја ћу бити Амира Ора, „Књижевник“, број 40-41, 2018.г.
25) Creativity and the Search for Meaning (превод), Петар Стојаковић, Комесграфика, Бањалука, 2018. г.
26) The Sense of Time (превод), „Поем“ (Poem), број 2, септембар 2018. г.
Одјеци
АРХИВА АРТУРА КОНАНА ДОЈЛА
Занимљива је људска, читалачка потреба да аутора поистовјећује са његовим главним јунаком. Ако, међутим, упоредимо сер Артура Конана Дојла са његовом најпознатијом креацијом наићи ћемо на парадокс. Наиме, док је славни детектив искључиво човјек од науке и чињеница, Дојл је чврсто вјеровао у бајке. Због својих посјета сеансама призивања духова и предавања о паранормалним појавама јавност га је често називала патетичним. Ипак, оно што нераскидиво повезује Шерлока Холмса са његовим творцем је енигматична атмосфера која је окруживала оба карактера, и стварни и измишљени, те њихова непревазиђена слава и популарност.
Дојлово обимно образовање, које је стекао захваљујући несрећној смрти оца алкохоличара и ујаку који је преузео бригу о дјечаку, касније ће постати дио литерарне личности помоћника славног детектива. Пустоловине у којима се Дојл као млади љекар обрео послужиће му, такође, за литерарни оквир бројних прича о Шерлоку Холмсу, попут путовања у Африку на пароброду имена Мајумба, које ће уврстити у причу о убиству прослављеног али напраситог капетана Питера Керија. Приликом школовања у Единбургу Дојл упознаје славног професора Џозефа Бела, који не само да ће постати његов ментор у љекарској пракси и истраживању, већ и модел за мушичaви карактер и бритки ум познатог детектива.
Неколико година пред смрт Дојл је почео да застрањује од своје првобитне религиозне опредијељености. Од строгог и оштрог католичанства окренуо се ка спиритуализму и интензивно се интересовао за рад шведског филозофа и мистичара Емануел Сведенборга. Нарочито се занимао за могућност комуникације са свијетом мртвих и на ту тему је написао и неколицину есеја.
Инспирисан дјелом сер Волтера Скота, Роберта Луиса Стивенсона, Едгара Алана Поа и Ги де Мопасана, Дојл је креирањем супериорне личности Шерлока Холмса и његовог сапутника доктора Вотсона редефинисао криминалистички роман. Иако се викторијанска ера сматра колијевком овог жанра, чињеница је да је фикција која се бави злочином и мистеријом писана и много раније. Почетком XIX вијека криминалистички роман се окреће механизму на основу ког је правни систем функционисао, али такође поприма одлике популарне литературе како би привукао већи број читалаца. Фокус се, дакле, пребацује са криминалаца на њихове храбре прогониоце. Међутим, лик детектива јунака не испливава из мноштва представника закона све до друге половине XIX вијека и то под утицајем страних писаца. Најупечатљивији примјер је свакако Поов Дупин који у познатој криминалистичкој трилогији рјешава неке од новитета у пољу злочина. У причи Убиства у улици Морг Дупин се бави такозваним савршеним злочином, с обзиром на немогућност утврђивања времена, начина или мјеста злочина. Прича се отвара мистеријом закључане собе, а завршава неочекиваним рјешењем. Мистерија Мери Роже је интересантна због истините основе злочина, а Украдено писмо је пионир психоаналитичког приступа мистерији. Иако је послужио и као модел за Шерлока Холмса он ће га, након што му Дојл удахне живот а и дрскост, иронично, окарактерисати као изнимно инфериорног у Црвеној нити. Први британски детектив појављује се тек половином XIX вијека у Дикенсовом роману Суморна кућа, отјеловљен у инспектору Бакиту који успјешно рјешава случај убиства адвоката Токингхорна.
У проучавању викторијанске криминалистичке литературе потребно је узети двије чињенице у обзир. Као прво, детективска прича као појединачни жанр производ је XIX вијека. На другом мјесту је закључак да је мали број детективских прича, које су настале у том периоду, читан и проучаван и у данашње вријеме. Међу њима су, свакако, приче о Шерлоку Холмсу. Наиме, и данас славни детектив, се први пут појављује у роману Црвена нит, који је Дојл написао у нади да ће допунити своје сиромашне приходе. Нажалост, новела није наишла на интерес код домаће публике и да није било америчког издавача Липинкота, његов препознатљиви таленат за заплет, мистерију и злочин никад не би добио заслужено признање, а Холмс и Вотсон се не би вратили на странице сљедећег романа под насловом Знак Четворице. Истинску славу, међутим, Холмс стиче тек након што Дојл објави збирку кратких прича под насловом Авантуре Шерлока Холмса.
Иако је лик ексцентричног детектива зачет са практичном намјером и жељом да читалац искуси сензационалну и лаку литературу, Дојл није био површан у својим нацртима. Било да се радило о туберкулози, паранормалним појавама или стварању књижевног јунака, Дојл је увијек настојао да примијени научни аспекат у свом раду. Размишљајући о уникатним и аутентичним детаљима које би могао приписати свом протагоности, Дојл се присјетио чувених дедуктивних метода којима је његов професор и ментор разбијао монотонију медицинских истраживања и експеримената. Једном приликом професор Бел је задививио аудиторијум закључивши на основу блата на ђоновима ципела једне од студентица и њеног акцента њено поријекло и мјесто становања, те временске прилике које су тренутно захватиле тај крај.
Сасвим је извјесна и претпоставка да је Дојл Шерлоку удахнуо особине које је и сам прижељкивао, попут хладног разума и селекције свакодневних проблематика и афинитета. Но. Не треба изоставити ни размјену духа у супротном смјеру. Холмс је склоности ка спорту и авантури наслиједио од свог творца. Дојл је гајио компулсивну потребу за авантуристичким подухватима те је у неколико наврата гледао смрти у очи. Волио је вожње балоном, аутомобилске утрке, а у младости се окушао у неколицини веома опасних путовања.
Иако помало недовршена, личност Шерлока Холмса и данас плијени читаоце свих узраста. Наиме, све што га је одвлачило од квалитетног времена за размишљање и рјешавање необичних случајева Холмс је етикетирао као непотребно и издвајао из свог круга дјеловања. Тако је његово познавање ботанике шепаво, интерес за књижевност престаје код популарних детективских прича, из геологије посједује оскудна знања, сналази се у проучавању људске анатомије мада није систематичан, али у приступу хемији је предан и темељан.
Холмс је емотивно хендикепиран о чему свједочи чињеница да Вотсон тек након неколико мјесеци суживота са необичним истражиоцем сазнаје да има блиског члана породице, брата Мајкрофта, који ће се показати корисним у бројним епизодама. Холмс, за разлику од Вотсона, не примјећује женску љепоту, а понекад нам се чини и да потцјењује интелектуалне способности женских ликова. Међутим, он значајно мијења мишљење кад упозна једину жену која му је привукла пажњу а која је, иронично, његов непријатељ, Ајрин Адлер. Он такође пати од егоизма, егоцентризма и немогућности одржавања базичних људских односа. Његова нетактичност долази до изражаја у невољкој сарадњи са представницима закона, међу којима је једина константа детектив Лестрод, и сталној сумњи у њихову способност рјешавања злочина. Међутим, не треба изоставити његово поштовање према искрености и спремност да прогледа кроз прсте ликовима који су преузели правду у своје руке зарад туђе добробити, попут капетана Крокера који спашава лејди Бракенстал од њеног насилног мужа алкохоличара.
Неочекивани закључак да и педантни аскета попут Холмса има склоност ка пороцима се претвара у разочарење кад схватимо да славни детектив прибјегава упражњавању опијата, и то оних који изазивају овисност, како би попунио слободно вријеме између случајева. Ту особину, односно слабост, можемо приписати његовој хировитој и нестрпљивој природи која опстаје искључиво у стању грозничавог интелектуалног напора и грча.
Међутим, иако је јавност нервозно ишчекивала подвиге два необична јунака, Дојл није био задовољан смјером којим је његова списатељска каријера кренула. О томе свједоче и извјесне недосљедности у елементарним личним подацима о главним ликовима, као и неке мање важне епизоде. У појединим причама доктор Вотсон је задобио рану у раме а у другим пак у ногу. Сличан је случај и са Шерлоком који је похађао Кембриџ, да бисмо из каснијих Вотсонових мемоара закључили да се ипак ради о Оксфорду. Исто тако Холмсов исконски непријатељ, професор Мориарти, се појављује у двије приче, али у свакој од њих Вотсон наводи да га сусреће по први пут.
Напосљетку, осјећајући се заробљено у свијету хладног и прорачунатог ексцентрика, Дојл одлучује да га убије. Међутим, ефекат је био злокобнији и тјескобнији него што је очекивао. Публика, згрожена и очајна, је вршила све већи притисак на сиротог писца – неки обожаваоци су чак носили и црне траке око руке у знак жалости – те је био приморан да Холмса врати у живот у епизоди Ненастањена кућа.
Сам Дојл је његовао двојака осјећања према Холмсу. Успјех у приближавању криминалистичког и детективског жанра ширим масама је био неоспоран, али Дојл није желио бити у сјенци ни жанра ни познатог јунака. „Да нисам створио Холмса, који је затамнио мој квалитетнији рад, моје мјесто у књижевности било би упечатљивије.“, изјавио је једном приликом. Међутим, поставља се питање колико је заправо контекст детективског романа у који је Дојл смјестио наизглед површног јунака неозбиљан и неупечатљив. Чињеница да је Холмсов лик опстао више од стољећа потврђује његову грандиозност и слојевитост, супротно Дојловом резигнираном мишљењу. И можда га не можемо поредити са озбиљним јунацима других литерарних жанрова, али у сваком случају комплекснији је и софистициранији од мачо детектива данашњице, сличнијих Холмсовим помало ограниченим помоћницима у борби против злочина, попут апсурдног инспектора Лестрода, наивног Хопкинса или простодушног Грегорија.
Но, желимо ли избјећи носталгичну субјективност, увијек присутну у процјени омиљених јунака из дјетињства и адолесценције, можда је најбоље као параметар узети потврду другог писца детективског романа у обзир. Сложићу се Рексом Стаутом у сљедећем: „ Дикенсов јунак је за мене позоришна пројекција. Он није стваран. Заправо, он постоји али у неком измјештеном свијету. Али Шерлок Холмс је једноставно ту. Запањио бих се када бих позвонио на врата куће у Бејкер Стриту 221 Б не затекавши га тамо.“
ПАРАЛЕЛНИ СВИЈЕТ НИЛА ГЕЈМЕНА
Некада је дјечију машту заокупљала идеја о чаробном ормару који заправо представља пролаз у паралелни свијет и животиње које се узбуђују јер касне на чај у пет. Данас је дјечија књижевност проткана фантазијом и хорором није и, иако је намијењена дјеци, она одвлачи и пажњу одраслих. Нил Гејмен, најпознатији писац за ког никад нисте чули, како га је скоро описао Лондон Тајмс, је пионир готичке дјечије књижевности.
Рођен је 1960. године, у Порчестеру, у округу Хемпти. Потиче из јеврејске породице, пољског поријекла. Поред дјечије фикције пише и хороре, фантазије, бајке, научну фантастику, апокалиптичне романе, стрипове, сликовнице, кратке приче, поезију и сценарија. Његов стил је једноставан и питак, са призвуцима енглеских народних прича, а његова централна тема је чаролија. Гејмен описује живот какав знамо зачињен посјетама нордијских богова, тролова, Артурових витезова, и дјеце зомбија.
Гејменове књиге су дјечије књиге за одрасле, како их је и сам дефинисао, а најпознатије од њих су, свакако, Коралина и Књига о гробљу. Коралина је реликт традиционалне дјечије књижевности и помало дидактички упозорава на дјечију машту и радозналост. Главна јунакиња вишеструко награђиване Коралине је истоимена дјевојчица, која по досељењу у нову кућу, из радозналости, почиње да истражује нову средину приликом чега доживљава стравичне авантуре. У бесциљном лутању Коралина проналази врата иза којих се налази тунел. Попут Алисиног тунела и овај води у паралелни свијет, са том разликом да је са друге стране не чекају ћудљиве животиње и сујетна краљица која пати од илузије величине. Коралина упознаје свијет наизглед идентичан њеном али опет потпуно другачији. У паралелном свијету све изгледа свјетлије и сјајније, попут одраза на дугмади коју друга мајка посједује умјесто очију. Инспирацију за другу мајку Гејмен је пронашао у приповијеци Нова мајка коју је објавила Луси Клифорд, 1882. године, у којој мајку двије несташне дјевојчице, као казну за несташлук, замјењује демон са стакленим очима и застрашујућим дрвеним репом. Коралина успијева да одоли триковима демона отјелотвореног у другој мајци, и побјеђује тако што одбија њену понуду да остане у свијету игре, укусне хране и слободе маште, спашава своје родитеље који су увучени у заплет и ослобађа душе три дјетета која нису била одлучна и промућурна попут Коралине. Коралина је типични протагониста дјечијих прича, који испрва гријеши и изазива штету својом радозналошћу и истраживчким нагоном а потом савладава зликовца и дјелимично сазријева јер наједном њене бриге око школе и зановијетање родитељима који су је тобоже запостављали дјелују апсурдно.
Гејмен наглашава непроцјењивост дјетињства али исто тако, стављајући јунакињу у језиви паралелни свијет дугих црвених, немирних ноктију, паса који говоре, расплесаних пацова и језиве, убилачке шаке која посједује сопствену интелигенцију, он заправо упућује и на одрастање и сазријевање. Коралина је инкарнација дјечије невиности и радозналости, реликт протагониста из бајки који поправља нанесену штету, спасава се из неприлике и помаже несрећној дјеци. Она побјеђује инкарнацију зла, другу мајку, која је такође типизирани зликовац са подмуклим циљем да придобије и уништи невиност.
Књига о гробљу је Гејменова верзија Књиге о џунгли, вољеног штива, у којој уз елементе хорора и језе истиче идеју о суживоту живог дјечака и духова на гробљу. Инспирацију за ову књигу Гејмен је случајно пронашао када је одвео сина на гробље да слободно вози бицикл како за то у згради у којој су живјели није имао услова. Посматрајући дјечака како весело окреће педале међу надгробним споменицима у Гејменовој свијести се јавила идеја за причу.
Протагониста књиге је Ико Овенс, дјечак који је као беба преживио масакр над његовом породицом, и извукавши се несташно са мјеста злочина доспио на локално гробље гдје су га прихватиле душе преминулих мјештана. Гејмену је јавност замјерала на уводној слици унајмљеног убице са великим ножем у рукама са ког се сливала топла крв Икове тек убијене породице, али чињеница је да је Гејменов опус, кад су у питању и дјечије књиге, зачињен хорором и језом. Његов стил је каткад обојен мрачним тоновима и то је оно што га чини карактеристичним, што не значи да његове дјечије књиге немају поуку и нису носиоци исконске идеје о побједи доброг над злом. Икови нови родитељи постају господин и госпођа Овенс, покојни брачни пар из претпрошлог вијека, а улогу старатеља Гејмен прикладно додјељује вампиру Сајласу, из посве очигледних разлога.
Машта заиста нема граница када је у питању Гејменова Књига о гробљу, јер је и ова дјечија књига поред тога што садржи елементе хорора, проткана и фантазијом. Гејмен је заправо, како је сам и изјавио, хтио да прикаже како већа опасност вреба од живих људи на гробљу од самих становника гробља и тако поколеба дјечију фобију од гробља као врховног обиљежја страха и језе. Ико се, попут Коралине, убраја у традиционалне дјечије јунаке, који помаже онима који су у невољи и побјеђује зло, с том разликом да зло овдје, отјелотворено у фанатицима, члановима реда професионалних убица, нема ничег фантастичног у себи. За разлику од Коралининих демона, Икови непријатељи су сачињени од крви и меса, што их наравно чини само опаснијим и крволочнијим, супротно дјечијој претпоставци да је илузија опаснија од оног што могу да опипају и виде. И у овој причи Гејмен се, поред фантастике и супериорности добра, бави одрастањем, сазријевањем и напуштањем дјетињства. Ико на самом крају приче оставља своје дјетињство иза капије гробља и одлази на неповратни пут проналаска себе.
Дакле, и Коралина и Књига о гробљу имају ескапистички карактер, и обје приказјују Гејменову визију паралелног свијета, попут онога у који Певенсијеви улазе кроз ормар а Алиса кроз тунел, али свакако се баве и не тако приоритетним идејама о задовољењу дјечије радозналости и маште. Гејмен у својим дјечијим књигама приказује и мање видљив паралелни свијет, свијет сазријевања и напуштања дјечијих играрија и неприлика.
У својој тежњи да заинтересује млађу читалачку пулбику, Гејмен се ослања на снагу вјере која је присутна код дјеце у оном чистом и простодушном облику који је код одраслих давно ишчезао. Гејмен је такође опрезан кад пише за најмлађе јер дјеца имају урођену аверзију према снисходљивости на коју наилазе код одраслих. Гејмен сматра да дјечија фикција треба да одише мрачним призвуцима и зато се одлучује за језиве паралелне стварности у којој су дјеца јунаци изложени пријетњи која је већа од њих самих. Циљ је да открију своју унутрашњу личност и да се врате кући, попут Беријевог Петра Пана. Из истог разлога Гејмен користи фантазију, његово главно оружје, јер на тај начин пружа дјеци прилику да се унесу у причу и пусте машти на вољу. Он заправо осликава дјечије хероје , савладавање страхова и побједу над злом каквим га дјеца замишљају, било да се ради о језивим убицама, дугајлијама или о демону који узима лик мајке.
Још један од разлога због којих се Гејмен одлучује за фантазију као жанр писања дјечијих књига је и тај што је фантазија непресушни извор идеја, и што на тај начин не залази на туђу територију, јер чаробњаци, вјештице, животиње које говоре и родитељи од ваздуха су заједничко власништво свих аутора и вјечна забава за дјецу, с том разликом што Гејмен користи типизиране ликове и ситуације и даје им свој специфични печат, мјешавину енглеских народних прича, историје, модерног хорора и класичне дјечије бајке. Његов стил је једноставан и разумљив али и шармантан. Гејменове дјечије књиге плијене и пажњу одраслих и враћају их у свијет маште и безбрижности, у топлу и познату атмосферу уљуљканости испред камина.
У бајци Звјездана прашина Гејменове приповједачке способности можда и најјасније долазе до изражаја. Радња прати младог Тристрама Трна, становника уснулог сеоцета Зид, на граници са вилинским царством, који креће у потрагу за палом звијездом да би освојио срце своје вољене. Ово, међутим, није класична прича о љубави, јер убрзо схватамо да је Тристрамова звијезда заправо дјева прекрасног лика и духа, а његови непријатељи вјештице и похлепни принчеви братоубице. Гејменови преокрети у заплету су потпуно неочекивани а ликови толико живописни да их лако можемо визуализовати. Иако представља судар дјечије фикције и фантазије за одрасле ова једноставна и очаравајућа бајка садржи поједина искуства, попут сексуалних или смрти, која излазе из граница свијета најмлађе читалачке публике. Ипак, звијезде са ликом дјевојке, вјештице које подсјећају на Бодичеу и лавови боје каснопоподневног пијеска нас засигурно враћају у дјетињство и дају нам осјећај сигурности и летења у исто вријеме а да нам зато није потребна вилинска прашина Звончице.
Иако модерна дјечија енглеска књижевност одише карактеристичним призвуком хорора и осликана је мрачним тоновима, а зликовци нису нимало наивни нити безазлени, било да су у питању магична или људска бића, она још увијек одговара дјечијој знатижељи и визијама свијета какав треба да буде према увјерењима најмлађих. Угао перцепције се измијенио кад су у питању поједини типизирани ликови или ситуације. Далеко је језивија Гејменова друга мајка од капетана Куке или бескрупулозних крезубих гусара, али поука дјечијих књига не одступа много од стандарда утврђених у неколико претходних вијекова. Стални становници књига за дјецу још увијек су вјештице, чаробњаци, животиње које говоре, зли принчеви, а и принчеви на бијелом коњу, духови, вампири и наравно, млади јунак или јунакиња који савладавају све препреке и потврђују исконску превласт добра над злом.
За крај, сложићу се са Честертоном да су „бајке више него истините: не зато што нам говоре да змајеви постоје, већ зато што нам кажу да змајеви могу бити побијеђени“.
ПРОБУДИ СЕ
Будна опет с првим свјетлом
које попут мршаве мачке
иде кући кроз поље
кроз високи јечам који се
непримјетно помјера
кићанке скор
да се не одвајају од стабљика напола скривених
у тами
која се не одриче ноћи
гдје коријење понире
незнаним путем, ево опет
стопала корачају
без напора.
КОМШИЈЕ
Звук стиже
али гласови
мојих комшија
код дрвене ограде
стижу јасни и пригушени
травом
као што су увијек звучали
појединачни
и јасни
гласови у великој просторији
спољашњости, гласови
који ће ме водити
кад остарим, као што су
у раном сјећању
стигли
кад сам била изгубљена
међу златним и зеленим
у врту
са зијевалицама
и маћухицама –
лавље главе
црне и златне
биле су нове
кад и ја бијах.
ПРЕКАСНО
Нема сврхе
рећи да
сам била заузета
да су ме питали
као да говорим
да сам добила наредбе
које сам слиједила
бескорисне послије
кад откријеш
да си свој живот
убила
свој сопствени живот
ту покретну
снажну ствар, милу
у загрљају
али увијек измиче
из твојих руку
хваташ је
и пушташ да измакне
мислио си
да ће те надживјети
с обећањем
и чистим месом
понекад
би удахнуо
али би помислио
да ће увијек постојати
то друго
више од тијела
више од душе чак
које ће ти правити
друштво негдје
не потпуно заборављено
не потпуно присутно
у уму, али опстаје
ипак.
УТОПЉЕНИК
Погледај како спавају, прво се он окрене
а онда она
послије њега или сад она окрене
њему леђа а потом он
преврће се по заповијести
снажнијој од сна
помјера се као талас
који се изврће
поспано, уз дубоко
дисање мора, у ритму
пулсирајући издалека са копна, пулсирајући далеко
доље у тами
гдје се још непостојећа бића стварају
гдје попут напола скривених звијери
његови снови пливају међу њеним гдје
она чује његово дисање издалека
изнад ње, ближе свјетлу
ближе таласима бијелих
врхова, постељине бијелих врхова, његове руке
су је обгрлиле
а она плута ка горе вукући га
из дубоке плиме
икрштају ноге још једном а јутро лежи
непомично на хоризонту.
ДАНТЕОВА ПЕЋИНА
Велика Долина, Шкоцјан
Коначно стигох
на крај свијета
до стијене од кречњака
низ коју се спуштају блиједе степенице
а далеко испод је језеро
као из мита
доказује да не постоји
ништа осим стијене
да ме придржи, подигне
у чисти ваздух
гдје су вране кружиле, гдје је око
Божије било златно
и непажљиво
тад видјех да је крај ваздух
чист је
и љубак и плав.
ЛОВЦИ
Ове црне и мутне круне, ове златне
сјенке које мислиш да
видиш али које не долазе
тражећи смрт на
рубу долине, експлозија, пад
(каже ловац) ти
који не приносиш жртву
као што смо ми одувијек
шта ти можеш знати о тајнама дрвећа
или високим стијенама од кречњака
усамљеним мјестима, златним
и црним, сунце се пробија
кроз њих, креће се с нама
према овом тренутку напетости.
ПЈЕСМА ОНИХ КОЈИ ЋЕ ДОЋИ
Ми који ћемо доћи
којима дугујете ово поље
оводрвеће, ово промјенљиво небо
којима дугујете ове зидове
који су вас чували
који ће чувати нас
јер сте их направили
као склониште за нас
иако нам не треба
јер имамо поље, дрвеће
небо које се мијења и креће
око нас у великом
колу, ми који излазимо
из тог времена када ће све
ствари које се мијењају одморити
ми вам дајемо благослов
родитељи ваши, вама који лутате
долином као да сте
тек стигли
као да ништа не разумијете.
ЗОИ
Сјеверњачо, враћаш све што је свијетла
зора расула –
Сапфа
Удобно смјештен
улични пас, боје кафе
заборављаш се
и наслањаш се на мене
куче боје
грчке кафе, наслањаш се
на мене попут дјетета
које жели да га неко подигне
које жели да се смјести
у моје крило, жели моју кафу
(можда мене)
савршено у сваком погледу
наћуљених и шиљатих ушију
носа и репа, плесала си
свој удварачки плес на голој
земљи, а сад си уморно дијете
долазиш по одмор и утјеху
питајући без срама
јер срам не постоји
како те је некоћ Сапфа учила.
МЕЧКА КОЈА ИГРА
Шта је медвјед а шта
човјек који плеше
у медвјеђој кожи, какав зној
и какав смрад лоја
лебди између човјека
и старе коже коју носи
у којој човјек умире
док се медвјед поново рађа
зашто човјек облачи
медвјеђу кожу, зашто га
диже из таме, ствара сумњу
и ко кога игра
када се попут руке
умочене у рану, страх
плеше изнова и изнова?
КАРИЈЕС
Мала рупа, мали извор
таме који мрља глеђ
мог зуба, мали исповједник
приближава се, приближава
зашто ме прогониш
испитивачу живца
у врту крви
и влаге, у дугом сну
какве тајне ти мој живац
може одати, шта желиш од
нас, твоје бушење
и турпијање се још увијек грозничаво смјењују
и како ћу те смирити
тамно Божије око
које се креће тамо-амо
чак и до тајних мјеста?
МИГРЕНА
Велика нелагода...
као да си изазвао олују
као да је твоје тијело
његова необична
глина, његова прљавштина – притисак
који испуњава главу
гдје деликатни дијелови мозга
пријањају једни за друге
јадан мозак и очи, јадна лобања
негдје у шуми њежне
сјенке се крећу
међу лишћем које се окреће
како се оне окрећу, величанствене
и неописиве
све те птице и мала бића
ПАРСИФАЛ
Јелен осликан на здјели
има рачвасте рогове, окићене лишћем?
ловац би се могао сакрити у њима
Аркадијски пастири[1]
али овај јелен зна да носи смрт
у својим зеленим роговима
он диже дрво живота
пехар смрти
међу дрвећем, средином зиме
док стријеле падају као зраке
међу мртвим дрвећем
из сунца које се диже попут пехара
моја кашика звони на јеленовим прсима
на златном срцу
између линија црног сјаја, он носи
своје уздигнуто срце!
АВЕНИЈА
Будиш се и ухватиш се
како сањаш, ходаш
авенијом дрвећа
чије се крошње попут балдахина
комешају од магловитости сна
чини се
да вријеме долази
као вјетар
помјерајући лишће, долази
издалека
са запада гдје обала
свјетлуца нејасно
гдје пјена свјетлуца попут лишћа
њен се бијели жамор
траћи
нехајно
све је ово јако
далеко
а ти си сићушан
ваздух је дубок
и ти си доље на његовом дну
ходаш
блиједом прашњавом стазом
ходаш упркос вјетру.
[1] Слика француског сликара Николе Пусена, из XVII вијека.