Биобиблиографија
Јелена ГЛИШИЋ рођена је 1989. године у Дервенти. Дипломирала на Одсјеку за разредну наставу Филозофског факултета у Бањој Луци 2012. године.
Објавила двије збирке пјесама за дјецу: Моја прва дјечија књига, издавач „Бесједа“ Бања Лука, 2012. и Вјетрић несташко, издавач „Арт сцена“, Бања Лука, 2017.
Пјесме су јој уврштене у: Антологију савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању (Антологијски избор потписују: проф. Др Љубиша Симић (Франкфурт) и Александар Чотрић (Београд), Издавач Пчелица, Чачак, (2015 године); Цветник учитеља стваралаца (Културно-просветно друштво Троречје, Кочане, 2016 године).
Поезију и прозу објављивала у многим књижевним часописима и новинама у Републици Српској и Србији (Бдење, Сретања, Траг, Књижевне новине, Зора, као и кратке приче у београдским дневним новинама „Вечерње новости и другим), те интернет страницама које се баве поетским темама.
Пјесме за дјецу и одрасле Јелене Глишић превођене су у више наврата на руски језик и објављиване у престижним руским часописима за књижевност: Невски алманах (2017) и Нови поглед (2018) из Санкт Петербурга.
Редовни је сарадник као пјесник за дјецу, писац кратких причица и лектор у часописима за дјецу „Јежурко“, (за различите узрасте) који излази у издању бањалучке издавачке куће АРТ СЦЕНА.
У Арт сцени обавља и дужност сталног лектора, а приредила је неколико књига за школску лектиру.
Ијекавизовала књигу Мате Ловрака Дружина Пере Квржице на српску ијекавицу, први пут до сада за неко издање овог значајног хрватског писца који је у лектири и у основним школама у РС.
Приредила књигу Лафонтенових басни у преводу Коље Мићевића.
Члан је Удружења књижевника Републике Српске од 2017. године у коме ради неколико година на функцији техничког секретара и сарадника при издавачкој дјелатности Удружења.
У штампи јој је књига пјесама за дјецу Кад ја лупим шаком о сто, а у припреми су збирка кратких прича за најмлађе и збирка поезије за одрасле.
Живи и ствара у Бањој Луци.
Одјеци
КАКО ЈЕ БАБАРОГА ПОСТАЛА БАКА
Одлучила Бабарога
да не буде више строга,
да не буде више тмурна,
ни страшна ни некултурна.
Доста јој је, каже, мрака,
тамних мјеста и буџака,
доста јој је да у причи
на наказу увијек личи.
Никог неће да шокира,
ни да дјеци не да мира,
што да је се неко плаши,
неће ни да вране страши.
Посјетиће и стилисту,
биће ко за модну писту,
отићи ће код фризера,
косу мора да дотјера.
Мораће да среди зубе,
стопала и руке грубе,
и још ће ко каква клинка
научити да се шминка.
Уз хаљине, разне креме,
Бабарога, без дилеме,
засјаће ко права дама,
задивљена собом сама.
Мораће и један Он,
углађени Дон Бонтон,
да јој јасно да до знања:
- Нема више глупирања!
Све успједе Бабарога,
није више тако строга,
није више тако тмурна.
ни страшна ни некултурна...
Сад је једна права бака
с пуном корпом медењака!
У СТРАХУ СУ ВЕЛИКЕ ОЧИ
Прошле је ноћи – у доба глуво
слетјело Марку нешто на уво,
па сав у страху отвори очи,
за борбу спреман с кревета скочи.
Ал’ ипак јача надвлада сила,
соба је мрачна превише била,
храброст побјеже негдје у таму,
а Марко брзо пробуди маму.
Кренуше скупа Марко и мама
да виде кога то крије тама,
ал’ од свих могућих чудовишта
у соби није било баш ништа.
Ни у орману, ни под креветом,
ни иза врата, ни под ћебетом,
само је комарац – главом и брадом,
сву ову збрку гледао крадом.
ЧУДНА ЧУДА
Све около сама чуда,
чудо лијево, чудо десно,
куд погледаш - чуда свуда,
чуду нигдје није тијесно.
Чудо горе, чудо доље,
свако ново још чудније,
свако чудо добре воље,
чуду то је најважније.
Чуда су да буду чудна,
од њих само то се тражи,
чуда су да буду будна,
спавање за њих не важи.
Чуда воле чудне пјесме,
чуда воле чудне приче,
нема тог што чудо не см'је,
чуда једно другом личе.
Чудо овдје, чудо тамо,
чудо лијево, чудо десно,
свако чудо мора само
бити чудно и чудесно!
КАД ЈА ЛУПИМ ШАКОМ О СТО
Кад ја лупим шаком о сто...
Све се утиша и све се смири,
Бабарога не смије ни да провири,
и друга страшна привиђења
могу да кажу до виђења...
И не, никако не само то...
Сто се затресе, падну столице,
уздрхте чаше и с њима полице,
веш од страха падне са штрика,
падне још и са зида слика...
Тањири звече, виљушке скачу,
кашике плачу, ох, горко плачук
и сва се врата затворе самак
кључеви шкљоцну у бравама...
Кад ја лупим шаком о сто...
Деси се једно ништа, у ствари,
за лупање моје нико не мари,
зато са стола прашину бришем,
понекад цртам, често пишем,
још чешће питам, не могу крити,
шта ће за ручак на столу бити!
ГОСПОЂЕ МАЧКЕ
Четири бијеле мачке
свака са по три црне тачке
среле су се у дворишту пете мачке
црне, без иједне бијеле тачке.
Онда су се мало умивале,
мало крзно дотјеривале,
затим мало мјаукале,
о мачјем животу кукале.
А онда су ипак схватиле,
да се никад нису патиле,
спавале, јеле до миле воље,
заиста, куд ћеш од тога боље!
Тада је једна од њих предложила,
а с њом се мачја четворка сложила:
доста је било свиле и плиша -
дошло је вријеме да улове миша!
Коваше планове цијела три сата,
ал' ниједна не зна да миша хвата,
не знају чак ни гдје миш живи,
чуле су да је мален и сиви.
- Можда је опасан - прва закључи,
- ко зна шта смјера и гдје ли чучи!
На ово друга мачка одахну,
мјаукну тихо и репом махну.
- Нећу да мрдам - сложи се трећа,
у кући хране пуна је врећа!
Томе се четврта одмах придружи,
леђа протеже па се опружи.
- Да шапе прљам намјеру немам,
радије остајем овдје да дријемам -
додате пета госпођа мачка
и ту се на лов стави тачка.
ПЈЕСМА О МРАКУ
Мрак је страшан,
енадмашан,
Мрак је тмуран,
екултуран.
Тако кажу!
Мрак све гута
са свог пута,
мрак се вере
на бандере.
То смо чули!
Мрак се мрачи,
свуд завлачи...
Ко од мрака
има јачи?
Да ли знамо?
Мрак о томе,
па дабоме,
мудро ћути
и не слути...
Да ми знамо!
Да обична
сијалица
мрак тјера
са мјеста лица,
отјера га
чак и свијећа
уз страдања
ешто већа!
Може ту и
аша машта
да учини
мраку свашта!
А када се
јутро јави,
мрак од муке
сав поплави...
Расплине се
срца тешка,
док се сунце
само смјешка!
ПЈЕСМА О ПЕТАМА
Да ли се неко на овом свијету
некада бринуо за своју пету,
осим оних што чарапе кроје?
Чему то пете уопште служе,
кад прсти се стопут изброје
и једни се с другима друже?
Велики, мали, понекад смијешни,
када се ударе неутјешни!
Увијек нека око њих драма:
пази их, сређуј, нокте уређуј,
а пета ко права дама,
стоји чврста и сама...
И да ли су вам некада рекли
ваши мудри стари -
труди се из свих десет прстију,
а пету занемари?
Или је ипак пета
у служби труда славна
она која се пита
и она која је главна?!
Порука је увијек била:
Труди се из петних жила!
ПЈЕСМА О ЊЕМУ КОЈЕ ПРЕПОЗНАЈЕТЕ
Све се жути
и зелени,
све се плави
и црвени,
све се модри
и све злати,
љуља вјетар
танке, витке,
траве влати.
Буја башта,
баш је свашта
испупало,
процвјетало,
олистало!
Ружа, трешња,
бресква, лала,
и дедина јабука је
процвјетала...
Све се сија
и све блиста,
као роса
таним јутром
свјежа чиста!
Журе пчеле
радилице,
биће, биће,
пуне меда
све кошнице!
Лелујају и шарени
десно, лијево,
мирисима опијени
и лептири...
Испод стрехе
ено, ено,
ласта вири!
Продисало,
пропјевало,
устрептало,
све се блиста!
Хучи пјесмом
брза ријека
свјежа, чиста...
Свод се плави
од ведрине,
сваког трена
још нам јаче
насмијано
сунце сине!
Затрепере
од тог сјаја
и сва срца,
у грудима
свако брже,
свако љепше,
живље куца!
Све се смије
и све расте,
Земљу боји!
Сваки дан се
љепши рађа,
сваки срећан
што постоји!
НЕОБИЧАН СЛОН
Живјеше једном баш необичан,
никоме близак никоме сличан
слон.
Мало се гегао, мало се чешкао,
свима се само културно смјешкао.
Свога се шумског држао пута,
јер није згодно кад се залута.
Куд хода добро је увијек пазио,
никад ни мрава није згазио.
Траву је јео и лишће жвакао,
у воду је радо овај ускакао.
Шешир је велик на глави носио,
њиме се више од свега поносио.
Испод шешира више ни мање,
имаше прибор за сликање.
Највише волио боју је златну,
а од свих техника уље на платну.
У дну је џунгле атеље имао,
ту госте никада није примао.
Због тог је био несхваћен често,
зар је у џунгли сликару мјесто.
Ал он се није бринуо много,
само би каткад гледнуо строго.
Живјеше тако баш необичан,
никоме близак, никоме сличан
слон.
ВЈЕТРИЋ НЕСТАШКО
Вјетар је дувао једнога дана,
преко кровова и преко грана.
Ма, није то дување било обично,
не видјех ништа ја томе слично!
Негдје би десно да лети врабац,
ал’ вјетар брзо мијења му правац,
негдје би лијево да скрене куче,
ипак ћеш десно – вјетар фијуче!
И не знам како не би га стид –
залијепи једног миша за зид!
Шта да је тада наишла мачка,
шарена, спретна, репа дугачка?
Мишу од страха срце би стало,
ал’ брзо би опет и закуцало,
јер би на неку другу тачку
однио вјетар госпођу мачку.
Још свашта могло је да се збије,
да тата вјетар стигао није,
и свог несташка право кући,
послао љуто дувајући.
Успут је врло културан био,
свима се редом извинио –
мишу због зида, врапцу због лета,
кучету због наглог заокрета!