![]() |
||
![]() |
ГРБИЋ ДРАГИЦА |
Биобиблиографија
Драгица ГРБИЋ ДРАГА рођена је 1946. У Сарајеву јe завршила основну школу, гимназију и Вишу педагошку школу. Наставник је српског језика и књижевности. Службовала је у Сарајеву и Завидовићима, те у Босанском Петровцу и Вишеграду.
Пише поезију за одрасле и дјецу, кратке приче, афоризме и анегдоте. Објавила је шест самосталних књига: Јастук од босиљка, Сањалица, Срећица (поезија за дјецу), На крилима несанице, Голубови срца и Приче из лијевог џепа.
Објавила је и три књиге са групом аутора: Пјевање са Дрине, Уз Андрићеве јубилеје и Пјесници у ђачком колу (пјесници сарајевско-романијске и дринске регије).
Заступљена је у више антологија, алманаха, те у бројним зборницим, листовима и часописима. Неке пјесме су јој преведене на бугарски, енглески, француски, мађарски и руски језик.
Учесник је бројних књижевних манифестација, те добитник више признања, повеља и награда, међу којима је и награда „Царица Теодора“ Ниш, прва награда „Тома Радосављевић“ Лепосавић, прва награда „Вукови ластари“ Лозница, прва награда часописа „Соко“ Добрун, прва награда „Милорад Цумбо“ у Перту, Аустралија, прва награда Атеље „Пенкасо” Ниш и прва награда „Између два света“ Ниш. Члан је више књижевних клубова у Републици Српској и Србији.
Живи и ствара у Вишеграду.
Одјеци
ОКО МЕНЕ СЕВДАХ
Око мене планине
Дрина и ћуприја
Маркова кула
И севдах
А ја не знам
Гдје ћу прије да се удјенем
Да срастем
Са каменом
Водом травком
Пјесмом и легендом
У леђену златном
Кожу бијелим
За ново јутро
На Бикавцу што зори
За севдах големи
А небо ћути
И багрем мирише
На раскопчану дјевојачку кошуљу
Док се Бикавац укруг врти
Чудесне пчеле севдаха
Зује у мени
Ноћ отреса крила
Златним гласом
Двије грлице пјевају
У нашим грудима
РУЖА КАД САМ БИЛА
Ако ме заломе као калем ружу
И урастем дрвету у ребра
Да ли ћу исто мирисати тада
Или ће шума израсти из мене
И по њој шумарице бијеле
Ако пропланком ко каћун пожурим
У виолет обојим предјеле травне
Хоћу ли знати да сам ружа била
И жуто мирисала у веселе дане
Или ће рећи
Да коров то је
У мелем травку да никнем
У струку да ме ломе
Хоће ли из мене
Жути сок потећи
И сјетити на дане
Ружа
Кад сам била
ВОЈВОДИНО
Са лијеве стране мога срца
Цвјетају сунцокрети
Са десне пшеница зри
Моје срце у сред Војводине
Расте као кукуруз
Својеглаво
Високо
Надвисило сва поља
Па надгледа
Као са брда
У Босну
Недостаје му
Ријека шума пропланак
Пресадили га овдје
А оно би тамо да зри
Војводино
Прегазила бих ја тебе
Ал си дуга и широка
Нема краја твоме зрноплету
До поднебесја миришу
Хљебови твоји
Да се посијем у бразду
И изникнем млада
Сазрела бих у теби
ДРУГОЈ ОБАЛИ САВЕ КОД ЈАСЕНОВЦА
Погледујем на другу обалу ријеке
Да је освојим
Допливам до њених мишица
Утонем у дубину њеног понора
И посијем истину по њеном бунилу
Живу главу изнесем
Умиљавам се вјетру да смири воду
Да јој не таласа душу
Косу да јој сплете
Једра да ми буду
Руку њених таласе да хватам
У повој да урастем
Срце да јој чувам
Успаванком вјере милујем образе
Што свијет опомињу
У прво свитање
Кад ладолеж цвјета
Кад слобода умире
И народ затиру
У причу да се претворим
Тугу да јој памтим
И уљуљам пјесмом
Лијепе црне очи сачувам
За сукњу да се ухватим
Не дај ме мајо
Не дај ме
Између њених раширених руку
Провирујем у свијет
Убијену козарачку истину
Ширим ко црну мараму
Небеса да се нагледају њене невиности
Спрженој у Јасеновцу
А свијет ћути
Туго моја
Спој ме с другом обалом
Козаром истином крштеном
Биљегом вјечним
ИЗМЕЂУ ДВА СВИЈЕТА
Бранку Миљковићу
Очи твојих пјесама
Сијају кроз врата космоса
Дланови бола просијавају
Истину
Иза огледала твоје РИЈЕЧИ
Лелуја замка смрти
Ако те дозову вјетрови
У ријечи твоје животворне
Да ли ћеш издржати
Прејаку ријеч
Замочи перо гласа свога
У ушне шкољке васељене
Замирисаће цвијет
Твоје ватре
Између два свијета
БОЈИ СЕ ЦРВЕНО
Нацртала сам прозор и стала у њега
Коврџава коса
Усне какве волиш
И двије смијаљке
Једна за тебе кад си љут
Друга за мене кад сам сама
Онда сам додала тебе
Неко је отворио врата и прозор се залупио
Разбили смо се
Једна смијаљка је остала на парчету стакла
Друга је нестала
Моје уплашене очи гледале су
Из угла прозора
Твојих није било
И све твоје је нестало
Хладно ми
Спајам дијелове прозора
Безуспјешно
Неко те украо
А срча ко срча
Реже гдје је најтање
Боји се црвено
ЋУТИШ РОДЕ
Стевки Козић Прерадовић
Мирише небеско поље
На окађену кућу
На прсте твојих јабука
На стопе твојих путописа
Моја Стевка
Милошто наша
Заспало Лијевче поље
Испричало бајку
Змијањски вез ћути
Иглу у плавом пољу
Везиља оставила
И перо
Моја Стевка
Милошто наша
Сва поља на растанак ћуте
Пред кућним прагом
Ријечи ти
Утихле
Стихови твоји
Зборују у нама
Ћутиш роде крајишки
Нек су ти двери
Небеске
Широке и топле
Моја Стевка
Милошто наша
ПРЕСЕЛИ СЕ У ЖУТО
Сликару Миловану Пенкову Пенкасу
Колико је боје у твом оку
На сликама сазрело
Руке низ даљине
У бројанице нижеш
Испираш мисли каменом ћутњом
Рубац времена низ Нишаву пушташ
Да те сретнемо низ жуборе
У византијско плавој
И ватрено црвеној
Пресели се у жуто
Насликај
Сунцокрете у пубертету
Прољећну мјесечину у несвијести
Жеђ пшенице косовске
И доброту Страхињића бана
Колико је бојe у твом оку
У слову вјечном
Умјетници су увијек несхваћени били
Рукама у другој димензији
Срицали будућност
Пјесму непролазности
Колико је боје у твом оку
Свијет обасјало
Пресели се у жуто
Сунцу у походе
ЗНАМО СЕ МИ ГРАДЕ
Од Крушевца до Андрићграда
Дан молитве хода
Утоплио дане
Најмлађем граду на свијету
Лазар наш видовдански
Над ријекама бокови дана љуљају сјенке
Подижу застор невида
Низ свјетлост Теслину
Низ мисао Његошеву
Просвјетљују таму вијекова
Сију ријечи Ивине
Знамо се ми граде
У повоју кад бјеше
Ноге сам ти загледала
Како у земљу урастају
У ваздух у нас
Знамо се кад си прво свјетло у кули упалио
Кад ме жижак твог живота
У несан повео
Куле ти се дошаптавају
Са сунцем гором и водом
Каменом и звоном
Са Лазаром на јутрење иду
Знамо се ми граде
Кад ти суботом улице на рузмарин замиришу
Чаше љубави младости и знања
У теби испијају срећни
Лица ти се нагледати не могу
И кад сам далеко
И кад ми прољеће зајесени
Андрићград заблиста
Осунчан у мени
ГРОБНИЦА ШТО ТАЛАСА
Старобродским жртвама из 1942.год.
Испјени Дрино молитву моју
Вјенчаницу бијелу
За косу дјевојачку
У црном дану расплетену
Код Старог Брода
Однесе твоја вода
Младост
Без кајања
Ријека спаса
Зар и то може
Испјени Дрино молитву моју
Вјенчаницу бијелу
Криком пошкропљену
Удјену се зао час
Дан се обуче у црно
За нас
Врисак располути јутро
Јека планином облијеће
А ти поста ријека спаса
Гробница што таласа
Зар и то може
Испјени Дрино молитву моју
Вјенчаницу бијелу
Од костију дјевојачких скројену
Пробуди камење заборава
Ожили сјећање
Јер гладан вук не лиже
Ране наше
Отвори њедра што ћуте
Отвори душу Дрино
И спој нам руке
Са обале двије
*У прољеће 1942. У Старом Броду на Дрини, усташе су звјерски мучиле и убиле 6150 Срба романијске регије, који су бјежећи од терора хтјели да пређу преко Дрине у Србију. Највећи покољ десио се 21. марта,на Младенце.
НА ЋУПРИЈИ
Толико камена филигрански утканог у лук над водом!Протеже се као гиздава дјевојка послије љубави.Ћуприја на Дрини! Траје вијековима.Сваком даје себе,а опет је своја.Бјелина камена опија очи па ти се чини да си зачаран.
Стојим на ћуприји.Грли ме јесењи пејзаж са нестварним бојама бакра,опала и лимуна.Све се згуснуло у један поглед.Умријећу од милине док ме љуби лијеп дан!У оба џепа држим у руци по један кестен.Стежем срећу!
Ћуприја је магична у октобру.Хоће да ме уништи стиском слатким у њедрима.Загрије па ледени сунце у мени!
Стојим на оном мјесту одакле видим на ријечном огледалу,привидно,склоп три планине испод кога се у кривини извлачи Зеленика.Гиздава.Препуна сунчевих звјездица па личи на упаљену прскалицу која расипа сребро.
Циганче сједи на ћуприји и пјева.Глас се одбија о камене блокове моста и као да ме удара у леђа.Однекуд из мене одјекује Босна севдахом који убија.
Прођох Босном кроз градове
Ал’ не нађох срцу мира...
Стојим дуго.Уживам.Боже,шта ми је данас?Можда ћу умријети па купим жељу.Хоћу,али од љепоте!
Сутра опет купим жељу и тако годинама.Никако да је накупим!
Јесењи ћилим ме огрнуо са свих страна.У дољама срца шири се Дрина.И очи ми је обојила.Хоћу ли моћи ове ноћи мисли скупити у крило!?Ћуприја одмара ноге у води и ћути.Њене очи држе бијелу љепоту и не дају јој да потоне.
Дјевојка из касабе још стоји на ћуприји занесена жар-птицом што се јесен зове.Пуна јој је корпа среће.Хвата је рукама и слаже у душу.
НЕБО КРОВ
Никад га нисам тако гледала као сада. Кроз кров куће. Срушене. Небо...Само је оно живо, а као да није. То ми се само чини. Данима. Можда је и њега погодила граната.
Не смијем да погледам низа се. Помјерам удове полако у тами. Жмурећи. Да осјетим јесам ли цијела. Читава. Добро је ...
Извлачим се испод свега. Колико је мајстора све ово претурило преко руку, градећи, а ја сада морам сама... И стално гледам у небо. Могу да покренем прсте... И руке... И ноге ... И очи... У небо...
Извлачим се кроз кров на земљи. У подножју јутра тишина. Опет небо. И пространство. Двориште обрасло кокошјом травом. Мекана. Нестварна. Зашто сам боса?
А кров? Не гледа више с висине. Спустио се на земљу...
Склапам очи. Заборавићу све. Памтићу небо. То ми је нови кров!