Рођен сам у селу Човић Поље, општина Орашје. Основну школу сам завршио у Човић Пољу и у Доњем Жабару, средњу пољопривредну у Винковцима, а средњу економс у Брчком.
Од основне школе се бавим писањем поезије, а од средње и фотографијом.
До сада сам самостално објавио четири збирке поезије: „Песме тренутка“, 2005., „Сан слободе“, 2018., „Панонски ветрови“, 2020. и „Лирски триптих“, 2024. Комедија „То баш хоћу“ штампана је 2025. године.
Поред фотографијом и писањем, бавим се и превођењем са Руског језика.
ПЕСМА ПАЛОГ БОРЦА
На поласку
село је ћутало.
Нејаки син
махнуо ми белом руком.
Пошао сам
са тенковском буком,
вратио се
с тишином и тугом.
Ја тугу не осећам,
ни бол.
Ви ћутите
са болом у грудима.
Обришите сузе
и кажите људима
истиниту причу:
за слободу
животи се сеју
а гробови ничу.
Није заћутао
мој весели смех:
тамницама
затворих врата
пре вас.
Смрт за слободу
није грех,
и није смрт:
само је изгубљен глас.
Са сваким свитањем
сину ћу да помилујем
косу плаву:
да нарасте већи.
Моја смрт
нек буде
пут његовој срећи.
Свој деци света
живот нек осветле
наше упаљене свеће
(исто смо
треперење у зраку).
Живећемо и ми
од њихове среће:
смрт није
тело спуштено у раку.
ПОНЕСЕ МЕ КОРАК ЛАК
Прича
што поруши сне
недирнуту остави ноћ.
Лутам слободан
а све више роб.
Не нађох траг
да је био знак
где да станем.
Понесе ме
корак лак
низ стрми камен.
ЈЕСЕН
Јесен.
У души бура
која ме прогони.
Топим се као облак
кад киши.
Моје капи не шуме,
не падају.
Буди се у мени гнев,
сав сам се претворио у бол
кроз тешке мисли.
Гледам у небо:
облаци путују,
ветар шуми
у лишћу жутом.
Гледам:
свуда је јесен.
ПЕСМА И ПОЕТА
Много рећи
са мало речи,
свакодневних, обичних, простих
али тако да се зна
да је песма, да је стих.
Смисао свој да имају,
уз то се симболика тражи,
онда песма лепо звучи
и има своје дражи.
Свога стила још се држи
и гле чуда од света
чак и онај који не би
признати мора да си поета.
БИО САМ ТИ ДРАГ
Када схватиш да ме нема
сутон ће падати меки.
Биће ти јасно да смо били
колико блиски толико и далеки.
Звезда ће небом да прелети,
кратко ће трајати траг,
и кад више не будем крај тебе
признаћеш да сам ти био драг.
(избор из збирке „Лирски триптух“)
ПАНОНСКИ ВЕТРОВИ
Данас моје угасише снове,
Панонијо равна у раљама звери.
И да ниси равна не би било боље,
све се данас само златом мери.
Набрекла твоја поља и пашњаци,
родила жита и воћњаци драги.
Узалуд се радујем твоме благу,
то ништа не вреди на ђавољој ваги.
Све што је добро сада је таштина,
а грехови смртни осмех су твог лица.
Панонијо моја у срцу Европе
тебе већ тихо скрива измаглица.
Тама пада на твоју равницу,
панонски ветрови неки чудни бију.
Ја не певам само оплакујем
златна поља – равну Панонију.
ЛАЖ НАД НАМА
Лаж над нама као светиња.
И нема друге светиње.
Пролазе лета, опада лишће,
стеже нас иње.
Ми не осећамо.
Изгубили смо сопствене животе.
Песме о томе певају,
да их читамо ми не знамо.
(и не читамо ништа).
Попут кише падамо
гасимо своја огњишта.
О ТЕБИ СЕ САМО САЊА
У румено предвечерје
поветарац гране њише.
Ја о теби песму пишем;
још си део мог сећања.
Јутарње ми кажу кише
о теби се само сања,
о теби се само пише.
На лахору све ћарлија,
шуми младост већ нестала.
Какву песму да напишем,
смешана ми осећања?
Ћутала си јер си знала,
о теби се само сања.
Да л’ лепота твоја бајна
граница је што нас дели?
У сутону песма тајна
о тренутку када смо се срели.
На сненом небу само боја сива,
ја сам онај што о теби снива.
У ТВОЈОЈ ДУШИ
Да ли сам још увек у твојој души,
или само пројурим замишљеном степом?
Као вихор вранац њишти и све руши
у галопу, косматим својим репом.
Ја на вранцу.Само се таласа
топот копита на земљишту сувом.
Да ли сам још увек у твојој души
у овом времену и немом и глувом?
Црта месец румена небеса.
Фркће коњиц у то руменило,
а све ће проћи заједно са нама,
као да никад није ни било.
(избор из збирке „Панонски ветрови“)
ШТА ДА КАЖЕМ ЛЕПТИРУ
Шта да кажем
лептиру на цвету?
Да сам гост
у овом свету
па ми се чини
да знам:
кад падне живот
у свој крах
да останем сам,
а око мене
пепео и прах.
ЧАМАЦ СЕ НА БОСУТУ ЊИШЕ
Дошао сам
на наше место.
Све ћути,
врба немо дише.
Никог нема,
клупа је празна,
чамац се на Босуту њише.
Врба шумори
и опушта гране.
Не чујем ништа више.
Све је мирно,
чамац се на Босуту њише.
Врба у Босуту тоне.
Таласи њишу
опуштено грање.
Све је утонуло
у воду меку,
лебди још само сећање.
ГРАД У МАГЛИ
Град тоне у маглу сиву.
Сунце обешено
о небеској нити
светлост му даје и кити:
сребром посипа реку
и тужну иву.
Остају само
у сутону тихом
успомене далеке,
и снови
на обали реке,
и лепота твоја
проткана стихом.
ОПЕВАНИ ПУТ
Опевати пут и кораке,
сусрете, места и времена,
претворити живот у знаке
написан – да буду опомена.
Све се може лако рећи,
али ја немем такве моћи,
да раскрчим пут ка срећи
нити могу до ње доћи.
Или не знам тако мален
куда идем и шта хоћу
па ми свуда цвета пелин,
а звезде се крију ноћу.
(избор из збирке „Песме тренутка“)