Кристина Павловић Рајић (1976), рођена је у Београду, где се школовала, а где и данас живи са својом породицом. Професор је српског језика и књижевности, запослена у Десетој гимназији “Михајло Пупин”.
Пише и објављује поезију, прозу и књижевно-научне радове. Добитница је више награда за своја књижевна остварења и многобројна признања за менторски рад.
Објавила је три збирке песама, које се, осим у штампаном облику, налазе у виду електронске књиге у оквиру Пројекта “Растко”, а доступне су на следећим линковима:
Разгрљен круг (2018)
Лепеза (2019)
Зелена љуљашка свемира (2022)
Заступљена је у Антологији српске поезије (песници рођени од 1970. до 2000. године) „Манифести снова“, коју је приредио Дејан Богојевић (Пресинг, Младеновац, 2025).
О њеној поезији, објављени су критички прикази Јелене Ј. Младеновић, Душка Бабића, Драгана Лакићевића, Драгана Марковића, Слободана Ристовића и Бранке Тарбук.
Члан је Удружења књижевника Србије од 2019. године.
БДЕЊЕ
Слутиш ли у свитање:
у трептајима далеког бдења
заруди празнина загрљаја.
У сутон да, слутиш ли,
света два из дамара
пропињу чежњу векова
за један додир у магновењу…
ТРЕБА МИ РЕЧ
Треба ми реч чудесна као свичева светиљка,
реч чиста као радосница мајчина,
реч звонка што јекне у час рођења човека.
Као кад у белом бескрају равнице
заблиста црквица,
речи да су стамене да уздрхте срце
и да цело биће облију милине
гласова анђела с литије вечерње.
Да ми је да из пчелињег саћа
врцам речи медоносне!
Одакле сипе речи млечне што лече очи рањене?
Којим се то озарјима раздане туге овештале?
Да ми је да о наковањ кујем речи сирове,
у машицама песму варничим,
пламну је развихорим!
Свет жуди за речима којима се мресте тишине
сред оловних фијука, сред сивих колотечина,
кад ветар зацвили ударима жалузина
пред плачним окнима.
Да ми је да златну зрнад жањем,
Зорњачу умесим, у Сунце да нарасте!
Где су речи чаробне свиленошумне,
којима се облаче песме ћутне,
речи којима се грли чедо божје
сред вражје шуме
да не заноћи само, занемело?
РИКША
Док отац, или мати,
окреће точкове бицикла
у сусрет сунцу
рикша пркоси отпору
ваздуха и опалом лишћу.
Дечија лица спокојна,
принчевског достојанства,
чија су тела уљуљкана као мале буде,
погледом дотичу њима знане сфере
и миром мудраца очи им озбиљно сведоче
спознају изван учености и талога година.
КОШМАР
Увелико је помрчина.
Стојим испод уличне сијалице.
Одавно су сви отишли кућама.
Само тебе нигде нема.
Побогу, где си се то сакрио?
Чкиљим кроз прсте у мрак.
Ни мачка да шушне,
ни светалце с окрњеног огледалца.
Ни трага, ни гласа.
Побогу, као да си у земљу пропао!
Батоооо, батоооо…
Обећала сам мами да ћу да те чувам.
А ти си ми се заигран искрао.
У месечину, у сунце заспало…
– Пет, десет, петнаест, двадесет …
Ко то сад жмури?
ДЕВОЈАЧКИ ГАЗ
Златан се санак убави
у страх гвоздени усправи!
Девојке, мори, девојке,
мираз свој намах раздајте!
Лан трле, везле кошуље,
руно испреле, ћилим ткан!
Платно за беле постеље
женику свом несуђеном.
Девојке, мори, девојке,
златан нам сан у гвозден дан!
Не иде нам перјаник млад!
Њишти то топот коњице!
За руке сад се узмимо,
педесет мома чедних рој!
У мираз Богу светлу част,
сестрице миле Српкиње!
Коса у круне сплетених,
дахије да их не мрсе!
Педесет мома пупољних,
букет ружа тек процвалих
У ледну Саву скочише,
немани турској утекле,
на небеској су скели све
пркосном сузом блистале.
ПОВРАТАК
Скупљам глину и камење да умесим рукотворје.
Довратку крај потковице лечим дувара празнине.
Дељем праг багремов да протече живота жуборје.
Тишину паука покида зрак сунца и пој извора.
У кући мојих праотаца отисци светлости, сенке слика.
Ожиљци се дубоки усекли од милих успомена.
Прегршт јабука поделих данас рођацима,
и свежањ свећа, целивах имена почившима.
Обнављам бачву расушену, пуна је плода шумадијска
шљива родна. Кречим вајат својим синовима.
Потпаљујем ватру на сувом камену. Голорука
с кременом у срцу призивам насушну варницу.
Шумом газим топлину меку. Под старим храстом
аманет хучи. Запис сину ореолским сјајем
и засвира фрула са висина. Буди сањива уздарја
слободарској груди и житној крчевини себара.
Откивам косу – окућницу огњишта браним
од црних гавранова, откосима чувам сан од нестајања.
Ничу ли капи крви и млечне с недара, мајко вољена?
Калем је свака твоја рана мачем и муњом засечена.
ПЕРТЛЕ
Развезале су ми се пертле. Ризикујем
да се саплетем. Неприлично је клекнути
сад кад ми прилазиш, помислих.
Питамо се за здравље, за укућане,
разрешење спорова и поправку уређаја…
док твоја сенка сунчевом вољом
леже преко моје.
Коментаришемо време, дневну политику
и јучерашњи догађај машући рукама
с торбама с пијаце из којих
прогвирују две векне.
Шаљивим опаскама прећуткујемо главно.
И очи се безазлено сусрећу.
Запрећено је мисли.
И уздаху.
Поздрављамо се као успутни познаници
при случајном сусрету
поневши свако своју кост у грлу.
ДИМ
Мирис боровине
у даљини шуми.
Покисла маховина
зебе.
Под сипљивом кишом,
дим остављене ватре
дави тешка влага.
ГОДОВИ
Као зарез на кори стабла,
упркос томе што узрастам
или само старим,
ожиљак си непроменљив,
у висини срца.
Као секире зацеп,
анатема си, крвни угрушак.
Запис си мога века
о који качих цветни венчић
несувислих жеља
и целивах у вери да
Дрво је кумовало.