Рођен сам 1.6.1976. године у Тузли. По занимању сам професор разредне наставе. Објављивао сам пјесме у часописима: “КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ”, „НОВА ЗОРА”, „СРПСКА ВИЛА”, „КОРАЦИ”, „БОКАТИН ДИЈАК”, у дневним новинама „ГЛАС СРПСКЕ” и другдје. Објавио сам збирке пјесама „Писма из несанице“ (2002.) и „Сановник за будне“ (2024.) године. Био сам уредник је и рецензент на десетине књижевних издања аутора из Републике Српске и Србије. У периоду 2009/10. г. био сам уредник и издавач Културног билтена „ЦРЊАНСКИ”. За свој књижевни рад добио сам Сребрну значку Општине Бијељина 2004. године. Радим у Основној школи „Јован Дучић” у Бијељини. Живим у Дијеловима код Бијељине.
ПЕСМА КОЈА СЛУТИ
Хтедох написати песму
У којој ниси туђа
И ниси само жеља,
И где су твоја обличја
Још топлија и беља
У рукама мојим;
Хтедох написати песму
Такву, ал’ се бојим –
Да је не запевају птице,
Да је ветрови не зашуме,
Да нико не посумња у ме
И моје намере чисте.
Хтедох написати песму
У којој све су речи исте.
И сваки стих се римује
Са твојим осмесима;
Ту песму која слути
Белину твоје пути,
И тежи
Да у твојој чежњи
И мојих усана има.
ПОГРЕШАН СМЕР
Она ме гледа, не знам шта смера,
Она ми прича, не знам шта хоће,
Она ми долази из оног смера
Одакле обично долазе самоће.
Она ме заноси, зачарава,
Она је сан, она је јава,
Она је блесак наднараван
Који све живо обасјава.
Само за мене она је тмина
Која ми често замеће путе.
Ја не бих знао шта је тишина
Да њене усне не заћуте.
И некој другој био бих веран,
Угађао јој све што хоће,
Да није дошла из оног смера
Одакле обично долазе самоће.
ПРЕ НЕГО ТЕ УСНИМ
Пре него те опишем
камене птице
опустоше маслињаке
мојих усана.
На ободима дана
дозрева мисао о теби
лака као празноверје.
Пре него те усним
белина напушта зидове
сејући замке по соби.
Пре него што
говором засветлиш
речи ми се запетљају
у кудељи језика.
НЕДОСТАЈАЊЕ
Небо се одвикава од птица
док јата твојих речи
журе у недостајање
Замишљам јутро у ком
умиваш лице мојом чежњом
и чешљаш косу мојим бесом
Негде у дну твојих мисли
ја сам изношена хаљина
коју никад нећеш обући
Не жалим што сам те створио
онакву каква не желиш бити
жао ми је што те још увек вајам
СУНЦА
Касно је да се преодевамо у стид
јер ти меку усну познаше моји прсти
у ружичњацима минулих пролећа.
Обзнанимо свима да је праскозорје
наше љубави близу и да нам се сенке
додирују са првим сутоном
над лелујавом реком.
Нећу више никад да те сањам,
прогнао сам снегове
из наших давних сусрета
да пупољци твог смеха зазелене
мојом чежњом.
Ако икада одеш из овог града
и прозори твоје собе напрасно ослепе
знај да ће један човек за летњих жега
призивати кишу на њихова окна
кријући под маглом кошуље
твоја незажарена сунца.
БРЕЗЕ
Негде у нама брезе се беле
Непосеченим витким стасом,
Спутавајући ветрове смеле
Који нас њишу над ужасом.
И радују се сунцу штедром
Неутабани сметови рима,
Док заклоњени столетним кедром
Трагови душе копне у њима.
А у римама дрхти јасика
Одзвања срца тешки наковањ,
И спи у магли самогласника
Пролеће древних људских страхова.
Негде у нама беле се брезе
Стасом витким непосеченим,
И дотрајале пуцају резе
На вратима давно затвореним.
ПОВРАТАК
Ево ти идем с Косова
Где крвник цркве разара,
Са мрвом хлеба поснога
И клетвом кнеза Лазара.
С Косова где Бог заплака
Полазим хода свечана,
Носећи испод калпака
Звоњаву Високих Дечана.
Још ми из тмастих зеница
Блескају златни оцили
И тихује Студеница
У души која процвили.
Идем ти из Метохије
На недра да те примирим
Да ме твој осмех покрије
Кo златни вез Јефимијин.
Ево ме газим Ситницу
Стежући мач свој искрзан,
Кo месечина скитницу
Чекаш ли свога витеза?
Чуваш ли звезде плаветне
Згасле у очном сочиву,
Молитве новозаветне
И сузу мироточиву?
Ево ти идем с Косова
Где крвник цркве разара
Са мрвом хлеба поснога
И клетвом кнеза Лазара.
ЋИРИЛИЦА
Нисам нестао, трајем,
Потроших векове прилично.
По једном се препознајем,
Увек пишем ћирилицом.
Нисам оглувео, чујем
Дозива звоно грачаничко
И мач Обилић кује
На мачу слово ћирилично.
Нисам занемео, причам
Данас је ћутати ризично
Србин сам зато величам
Језик и писмо ћирилично.
Нисам ослепео, видим
Острво небоивично
На острву попут хриди
Хиландар – слово ћирилично.
Нисам отишао, остајем
Не надајте се одласку
Ја низашто не продајем
Језик и веру светосавску.
ДОБРУН
Неће смети на крст луна
Док Вожд гледа са Добруна.
Ако луна ипак крене
Ђорђије ће да се прене
Да повиче: „Којекуде!”
И устави ветре худе.
Неће смети на крст луна
Док Вожд гледа са Добруна.
Ако луна ипак пође
Пресрешће је Карађорђе
Узети у десну руку
И појести ко јабуку.
Неће смети на крст луна
Док Вожд гледа са Добруна.
Можда баш у оној кући
Већа Правитељствујушчи
И позвани на сесију
Избирају свог Месију.
Неће смети на крст луна
Док Вожд гледа са Добруна.
Можда иза оног плота
Под бадемом Вељко спава
Док Матеја, мудри прота
Над Совјетом преседава.
Неће луна на крст смети
Са Добруна Вожд док светли.
ШТА СНЕВАШ ГОСПОДЕ
Док невино стадо
На кланицу воде –
Где потону надо,
Шта сневаш, Господе?
Праведничка срца
Док дрхте у збегу,
Чујеш ли да грца
Нем звоник на брегу?
Како које теме
Испод маља прсне,
Буђ пободе семе
У хлебове крсне.
Док крвник вилени,
Безубо се цери,
Што ћуте у сени
Твоје царске двери?
Коме да се молим
Из страве и ропца?
И кога да волим
До Небеског Оца?
Док леденом камом
Душманин ме боде,
Над светлом и тамом
Шта сневаш, Господе?