Огњен Кандић рођен је 24. септембра 1991. године у Мостару. Основно и средњошколско образовање стекао је у Невесињу. Први и други циклус академских студија, одсјек Филозофија, завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву као један од најбољих студената генерације. Од 2020. године, у својству вишег асистента, ради на Катедри за филозофију Филозофског факултета у Палама, на предметима из уже научне области – Онтологија. Тренутно похађа докторске студије филозофије на матичном Универзитету.
Протеклих година био је учесник бројних научних скупова и конференција у земљи и региону. Објавио је више научних радова, те пјесама и прозних текстова у релевантним зборницима и часописима за науку, културу, умјетност, књижевност, језик и духовност, како домаћим тако и иностраним (Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора, Аустрија, Румунија).
Већ дуги низ година један је од иницијатора, организатора и учесника бројних академија, трибина, књижевних и музичко-поетских вечери, те културних програма поводом значајних датума и јубилеја из историје српског народа. Осим научним бави се и књижевним стваралаштвом. Аутор је збирки поезије На прагу Стварности (СПКД Просвјета Гацко, 2021) и Свјетионик Смисла (Матична библиотека Источно Сарајево, 2024). Своју поезију редовно промовише широм Републике Српске, као и на Међународном сајму књига у Београду.
Члан је Српског филозофског друштва (Београд) и Филозофског друштва Логос (Пале), као и Удружења књижевника Републике Српске.
Живи, ради и ствара у Палама.
КЊИГЕ
Кандић, О. (2021). На прагу Стварности. Гацко: СПКД Просвјета.
Кандић, О. (2024). Свјетионик Смисла. Источно Сарајево: Матична библиотека Источно Сарајево.
НАУЧНИ РАДОВИ
Кандић, О. (2020). Русоова критика модерног друштва, науке и културе. У Ј. Марковић (Ур.), Радови Филозофског факултета, (201-214). Број 22. ISSN 1512-5858 DOI: 10.7251/RFFP2022201K Пале: Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву.
Кандић, О. (2021). Положај филозофије и хуманистичких наука у технократском друштву. У М. Кулић (Пр.), Друштво знања и процес трансформације филозофских, друштвено-хуманистичких наука (243-255). ISBN 978-99976-45-18-0 COBISS.RS-ID 132903169 Пале: Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву.
Кандић, О. (2021). Поимање природног стања и првобитног човјека у филозофији Томаса Хобса и Жан Жак Русоа. У Ј. Марковић (Ур.), Радови Филозофског факултета, (141-156). Број 23. ISSN 1512-5858 DOI:10.7251/FIN2223141K Пале: Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву.
Кандић, О. (2022). Историја филозофије као историја проблема. У Ј. Марковић (Ур.), Наука и стварност, (171-186). Књига 15. ISBN 978-99976-45-21-0 COBISS.RS-ID 136184577 Пале: Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву,
Кандић, О., Балта, Б. (2023). Филозофско-методолошки осврт на агресивност и алтруизам као два фундаментална облика друштвеног понашања. У Б. Бабић (Ур.), Синеза – часопис за хуманистичке и друштвене науке, (77-90). Год. 4. Бр. 1. Бања Лука: Универзитет у Бања Луци, Филозофски факултет.
Балта, Б., Кандић, О. (2024). Да ли Аристотела можемо сматрати првим историчарем филозофије? У Ј. Марковић (Ур.), Радови Филозофског факултета, (123-141). Број 26. ISSN 1512-5858 DOI: 10.7251/RFFP2426123B Пале: Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву.
Кандић, О. (2026). Глобализација, модернизација и криза идентитета науке и друштва. У О. Куртеш (Ур.), Наука и стварност, (137–149). Књига 19. ISBN 978-99976-45-37-1 COBISS.RS-ID 144382209 Пале: Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву.
ТРАГ
Ти си траг блаженства небеске Лепоте,
У чијем се оку већ назиру пути
Ка рају где вечност времену се оте
И пред чијим сјајем разум смерно ћути.
Ти си траг за којим самовољно иде
Моје срце смело без страха од суда
Логике и људи што се још не стиде
Све памети своје, нити мене луда.
Ти си траг у магли недостојних страсти,
Који води изван погибељи греха,
У свет где ће душа са Суштином срасти
Далеко од ове пролазности еха
У којем је жагор худих одјекивô,
Где сам се и мртав осећао живо.
ИСПОВЕСТ
Ја сам само грешник опчињен Лепотом,
Онај што у свему Провиђење тражи,
Насмејем се зори шеретски, грохотом,
Кад ми сан о нама напрасно обнажи.
Онај сам што с песмом кроз живот корача,
Загледан у Вечно пред дединим гробом,
Срећан човек с миром немог посматрача
Јер све што ми треба ја носим са собом:
Свест да сам од данас до сутра, кô путник
Што туђином мрском тумара и лута,
И ја само сенка, непостојан смртник
Ком су врата ада стално одшкринута.
Срце отребљено од злокобне сете
И гнева што душу халапљиво ждере
Када му се дуси несмирени свете
Због Љубави којом наткриљује сфере.
Радост безразложну, старачку и дечју,
Што и од самоће твори врсне трене,
Ону што углавном не мери се речју
Но у бићу дуби духовне корене.
Одважност да гледам Истини у очи
И када се тамо не назире ништа
Чему сам се надô, што ме само кочи
Да Тајни живота размрсим чворишта.
Смирење и слутње да ће након свега
Вук поново стати пред овцу и ловца,
Самопоштовање, бригу за ближњега,
И да, достојанство једног Херцеговца.
Ал’ шта ми то вреди, после чаше вина
Та искрена гордост која ме прожима
Засврби још јаче, па свака врлина
Загуби се негде међу стиховима.
И огољен тако на листу папира
Који често трпи исповести дуге,
Ја се предам страсти и служби сатира
Што пркосним плесом исмејава туге.
Тад зловољне але падну на ме, црва,
Пошкропе ми душу катраном, а потом
Мисао ме тргне, последња и прва –
Ја сам само грешник опчињен Лепотом!
ПУСТА ЖЕЉА
Ех, да ми је руке довољно велике
Да обгрлим њима васцелу планету,
Божуре, маслачке, смреке и јелике,
Даброве и пужа у спором покрету!
Оне што у грчу дочекују зоре,
Уплашене нуждом свога постојања,
Осорне што с братом ћуте разговоре
Због давнашњег греха, свађе ил’ имања.
Повређене, слабе, препуштене себи,
Којим свако сутра далеко се чини,
Оне што се мирног сна одрекли не би
За црвљиву раскош у духовној тмини.
Уличне свираче, децу, бескућнике,
Понижене, гладне, сужње и песнике,
Удовице смерне и молитвенике…
Ех, да ми је руке довољно велике
Да запушим уста свакоме ко псује
Бога, лебац, Сунце, крв, мајку и оца,
Ускратим неуком власт да одлучује,
А наградим тајно скромног прегаоца!
Да у оне дане када сазри жито
Одменим на њиви презреног сељака,
Прекрстим се испред Аје поносито
И почупам коров са хумки предака.
Да просјаку оном од ког свет се гнуша
Обришем покајну сузу испод ока,
А брбљивца старог натерам да слуша
Проповед тишине, ветра и потока.
Да орасположим вазда натмурене
Који јоште траже изван себе срећу,
И незадовољне, још неизмирене,
Испратим до цркве, потапшем по плећу.
Да уперим прстом на крадљивце снова,
Прокажем све који жене злостављају,
Преступнике старих навика и кова
Обратим у људе склоне загрљају.
Тек тад би ми душа престала да грца,
А овај свет био иоле по мери
Нас који у песку још цртамо срца
И кротимо песмом крволочне звери.
САМОЋА
Ко се није с тобом рвао, минуће
Не слутећи како, док часови стоје,
Некад нудиш мир и богонадахнуће,
А некада само горке неспокоје.
Насушна мисао родитеља има
У свечаној твојој меланхоличности,
Мајка си и страху што груди надима
И згрчено месо одваја од кости.
Затиреш и рађаш снова, узастопце,
Одвратне и блудне науме и жеље,
Назиреш пакао, самртничке ропце,
Ал’ и рајски смирај Васкрсне Недеље.
Успораваш време да би опстојала
У напетом уму где радости плину,
Разобличавах те, ниси се одала –
Не прозрех у твоју мистичну суштину.
Блажени су они који нису знали
За тебе ни када бежаше од разног,
Песници су сваки стих одболовали
Разапети измеђ’ вечног и пролазног.
КАЗНА БЛАГОСЛОВЕНА
Не покушавај да разумијеш
Зашто сам предуго крио од себе
Сопствене стихове, кô да су крадени.
Има нешто мистично у мени –
Казна благословена.
И ти би, да умијеш, у прозукле риме
Кућио снове и страхове,
Без реда и без имена,
Када те наде издају,
Немири душу раскрове,
Са јаве спадне копрена.
Упркос свему, не знам ти рећи
Како то пјесме настају.
Себи себе још нисам рашчивијао.
Стога ме се мани, бога ти!
Давно су дигли руке од мене
И анђели и рогати,
Па ме и очи све мање одају,
Ове моје – подмукло зелене,
Да сам лажне химне срицао о срећи
Зарад загрљаја и уздаха жене,
Поезијом омамљене.
Ниси ти кадар да досегнеш ту мисао
Која ме држи, надахњује и води
Кроз ћорсокаке ововременице.
Ти не знаш да жртва претходи Слободи,
Опрост и признање властите кривице.
Уштеди себи времена и труда
Па занемари моје идеале,
Фетише и ритуале.
Нисам ја од мале муке прописао
И сред худог вијека блуда
Изабрао перо и вјеру у чуда.
ПЕСНИКУ ВАТРЕ И НИШТАВИЛА
Вољени мој Бранко, био си у праву!
Поезију, ево, пише свака шуша.
Унизисмо звезде, ветрове и траву
Стиховима којим недостаје душа.
Латише се пера нишчи и невични
И звањем песника окрунише его,
У сујети својој једни другим слични,
Скончали би, можда, попут тебе, него
Живе за аплауз, за „честитам”, „браво”,
За тај привид части што гордости годи,
И свак на се смело узима то право
Да уместо сужња пева о Слободи.
Сиромашни духом, мршавога дара,
Обзнањују сваку незрелу мисао.
О, свако ли данас умује и ствара
Заборављајући ко је све писао!
У ватри си своје речи прекалио,
Истине одавô у огњеној рими,
Проклет био онај ко би те жалио –
Ти си сагорео, из нас једва дими.
ДАМА
У свакој Доброти видим твоје лице
И именом твојим ословљавам Лијепо,
У очима кријеш маслачке и свице,
У коси прах звијезда, Бесконачног пепô.
Све да нам се душе нису препознале
И смрсиле вјечно Словом Поезије,
Свакако би једна наспрам друге стале
У Оном животу, касније ил’ прије.
У бездану ока ти још можеш збити
Парче туђих туга, комадиће сјете,
Нечовјечност људску онеспособити
Одабраним стихом бесмртног поете,
Којем намигнемо још по обичају
Кад Небеса своја њедра раскопчају.
БЛАГО ОНОЈ КОЈУ ПЈЕСНИК ВОЛИ
Сложиће се и сами ђаволи,
Тај су запис пронашли у смоли,
Свједоци су и кршеви голи,
Свака травка, птица, а камоли
Стих отргнут од исконске боли –
Благо оној коју пјесник воли!
То нас нису учили у школи,
Пречи бјеху слова и глаголи,
Хамлетовске дилеме, неголи
Суштаствена мисô што соколи
Сабијена у тајној пароли –
Благо оној коју пјесник воли!
Прећуташе мудраци охоли,
Филозофи, свети апостоли,
Самозвани и лажни идоли
Ту Истину што је на изволи.
На завјетној стоји некрополи –
Благо оној коју пјесник воли!
Благо оној коју пјесник воли,
Коју сања, за коју се моли
Кад у новом стари гријех утоли
И кроз пјесме душу јој оголи,
Па јој себе преда и дозволи –
Благо оној коју пјесник воли!
СВЕ И НИШТА
Узалуд се скриваш у одсјају Сунца
Под којим смо прошло убили столеће
И нови милениј, као два бегунца
Пред стражама света, метнули на плеће.
Узалуд те крију зрели виногради,
Војске четинара и увеле траве,
Док те моја мисô од сећања гради
Кроз заборав који закључава браве.
Узалуд ти покров шије месечина
И надошле воде кораке затиру,
Кад су твоје очи моја отаџбина
Одбрањена песмом у рату и миру.
Узалуд се трудиш да будеш далека,
Без гласа и лица, обличја и ћуди,
У сутону свести измаглица нека –
Ја ћу да те стигнем у предворју блуди.
Узалуд ми бежиш кроз мемљиве снове
Осуђена на ме, с том превечном казном,
Кад се свака зора још по теби зове,
Кад си Све у свему и Ништа у празном.
МОЛИТВА
Слава Теби, Христе Боже, Надо наша,
Слава Теби! Грешног, док понизно стојим
Пред Тобом, окрепи Словом Оченаша –
Велики си, Боже, у светима Својим!
Ти се и не скриваш, већ по целом свету
Сваком тварју збориш да Те одвећ има,
Ко Те није, Боже, нашао у цвету,
Залуд ходочасти до Јерусалима!
Гле, у посрнућу Милост Твоју примам,
Кô да сам Те, грамзив, нечим задужио.
Хвала Ти, Господе, на овом што имам,
Знам да ни то ничим нисам заслужио!
Усели се у ме, срце ми отреби
Од гордељивости самопогибељне,
Да ме Гнев Твог Суда лево сврстô не би
У Коначном Часу, међу непожељне!
Лиши ме тескобе и греховног кала
Пре но дух у двери огњене урамим,
Просветли, исцели, саклони од зала –
Помилуј ме грешног, Христе Боже! Амин!
ГЛЕДА ТЕ ЛАЗАР
Гледа те Лазар, продана душо,
Косово није никакав мит!
Из ког путира сумњу си кушô
Што с Небом кида исконску нит?
Од чије руке благослов доби,
Из којих књига науку злу,
Чијом се вољом на престо проби
Да проклет судиш о светом тлу?
Гледа те Витез овенчан славом,
Кнежев је Избор вечности кључ,
Зато му сада тиња над главом
Златни ореол, блажена луч.
С џелатом тврдиш крвави пазар,
У бестраг води циљ пута твог,
Продана душо, глада те Лазар,
Гледа те Сава, гледа те Бог.
Гледа те одред косовских дӣвa,
Душмана наших презрен си глас,
Арбанас Серба черечи жива,
Скрнави гробља, спаљује плас’.
На трусној земљи каква је ова
Границу сваку повлачи крв,
Доста је било славе из рова,
Над гњилом воћком ликује црв.
Време нас ипак упорно учи:
Плануће ватра где куља дим.
Од рода мога твој образ штрчи –
Србинов Олтар остаће КиМ!
ПОСЕД КНЕЗА ЛАЗАРА
Слутимо ти само Светост и Лепоту
Ока Симониде и Емануила,
Времешних божура и коса на плоту
Иза ког је Српчад зебња одгојила.
Још се заклињемо Оним Видовданом –
Лажно и далеки кличемо ти оде,
Још непоучени рањеним Стефаном
Кнежев Посед песмом бранимо, Господе.
Празноречјем гласним светимо Милоша,
Стално „Догодине у царском Призрену!”
А и данас, ено, буљуци олоша
Чуваре Завета, вечну опомену
Да су придошлице на Огњишту туђем,
Над којим се дижу безбројни олтари,
Растерују мржњом, ђавољим оруђем –
Страхом застрашују страшљиви Шиптари.
Не може се више хлебом на камење,
Уступи нам, Боже, свој мач из Дечана,
Док нам нису сасвим сасекли корење
И повели шоту сред Газиместана.
А нас празнословце одвећ окуражи,
Нек нас не сустигне клетва Лазарева,
На Преображење слабе нас одважи
Да не зажалимо ни душу ни црева.