Биобиблиографија
Петар Ђаковић рођен у Масловарама (1946), гдје је завршио основну школу. Учитељску школу завршио у Бањој Луци, а педагогију и психологију дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву. Постдипломске студије завршио на Филозофском факултету у Бањој Луци.
Читав радни вијек бавио се педагошким радом: учитељ, наставник основне и средње школе, школски педагог-психолог, директор школе, школски савјетник (надзорник). Радни вијек завршио је у Републичком педагошком заводу у Бањој Луци.Непун трогодишњи прекид рада у Заводу имао је у периоду од јесени 1998. До априла 2001. Године радећи у Министарству просвте Републике Српске као помоћник министра за предшколско и основно васпитање и образовање.
У стручним часописима и педагошкој периодици објавио више од тридесет стручних и научних радова. Заједно са супругом Јованком, такође просвјетним радником, урађен је оригиналан уџбенички комплет за наставу почетног читања и писања по комплексном поступку. Аутор је или коаутор неколико уџбеника за ученике млађих разреда основне школе, стручних књига и приручника за наставнике.
Објавио књиге: Плетиво воде, пјесме (1996), Давно сањан катрен, пјесме (1998), Сњежно огледало, сонетни вијенац посвећен Петру Кочићу (2001), Игра је озбиљна ствар, пјесме за дјецу (2004), Радио Кишобран, пјесме за дјецу (2008), Простори игре – избор пјесама за дјецу заједно са Р. Павловоћем и П. Стевићем (2010), Штит и мач, пјесме (2013), „Шта ко сања“, пјесме за дјецу, 2015. Ова збирка пјесама за дјецу добила је награду „Станко Ракита“ 2015. године.
За необјављену родољубиву пјесму 2017. године добио је прву награду „Владимир Гаћиновић“ Културно-спортског центра и Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ Билећа.
Објавио је значајан број рецензија и приказа књига савремених књижевних стваралаца.У слободном времену бави се сликарством (четири самосталне и пет колективних изложби).
Члан је Удружења књижевника Републике Српске. Живи у Бањој Луци.
Одјеци
ПРВИ СНЕГ
Будим те првим снегом. Ено
озебла гугутка кроз прозор
уноси сиво јутро. Занесено
врисак трубе буди сањив обзор.
Не отварај прозор, одлетеће
гугутка, однеће слику лета.
Топло је у срцу, док снег пролеће
ко небеско перје ко песма детета.
Насликај гугутку у прозору, молиш
и брезу, обавезно снегом окићену.
Ево, сликамо речима, ти волиш
слику срцем ухваћену.
Сликамо дахом. У прозорски рам
наносимо сиву измаглицу.
Не желим да ико буде сам,
насликај још једну птицу.
МИМО НАС
Све је давно
створено,
и мимо нас траје,
по законима неба.
Ништа није
измишљено,
само се неко досетио,
или у сну видео.
И да није,
једино се
требало
песме сетити.
ЗАПИС
(Оцу Илији, који никад није читао)
Нема више прича
о сточним вагонима.
Аустрија, сабирни логор, Немачка.
На све је стављена тачка.
Србин роб, раб Божији.
Да си се уистну вратио,
сведочи ова крстача,
и твоје речи,
које тек данас сватих:
„Није, дете све онако
како је у књигама записано“.
У ТРЕНУ БУДНОСТИ
Мора да су то били кораци
из угла свијести, ко сјечиво.
Будност је дошла на зраци
сунца. У соби је било сиво
јутро што титрало је на траци
мајчина веза стављена укриво
У рам бојен патином времена.
У овом трену будности мислим
о Балкану са сликом сејмена,
хана, друма. Или да замислим
варку – утјеху из невремена
кад врисак је у грудима стислим
Остајао склупчан и нерецив.
Опет је неко отет, одведен,
као некад. Боже прости презрив
усуд да човјек буде сведен
у небиће у де-ен- ка, у сив
немислив појам, до нуле доведен.
Моја пјесма вјерује да има опет
наде. Балкан је заборавио да је
био неко и нешто и прије ове Европе.
Као што море валу с правом даје
припадност капима, што шкропе
вјеру да наду нико не продаје.
ФРАГМЕНТИ ИЗ ПАРИЗА
1
Љето крваво
деведесет девето.
У мом крају багрем
бијел мирис просита.
Из Божјих висина
погођена, распета,
у небо пободена
тек процвала липа.
2
Бесмислена је моја посјета
француском лицеју.
У Србији, на Балкану,
уз ријеку, на кеју
француски пилоти убили дијете
и лијепу школу срушили.
Чему и зашто тријумф
Тријумфалне капије!
3
Ноћас је Београд жедан:
питке воде ни толико
да плач дјетета прекине
у мрклој ноћи пуној страха.
А двије моћне ријеке
огледала запаљеном небу.
4
Синоћ су грађани Париза
уз вино и благ вјетар са Сене
вечерали слике рањене Србије.
РУКЕ
Прије рођења
уписани покрети.
Много касније ће
у служби ума
у камену тражити
заробљени облик.
Из ријеке и вјетра
преписаће пјесму
и мач у ватри исковати.
ШТА МОГУ СОНЕТИ
Шта могу сонети у ово јутро мразно
накупљени у мраку полусна, с трњем.
Поспане од ноћи без мјесечине, наказно
дјелују гране дрвећа посуте ињем.
Мало шта може пјесма у доколици,
хајци и свеопштој збрци. На депоније
Смећа кидишу и пси и бескућници.
Док зрије одговор, није да није
Било покушаја да се оној првој слици
не даје оцјена из топле собе.
То се по природи ствари и прилици
Датој по мјери сопствене тјескобе
и нерва који његују само пјесници,
тиче соја који умире, сам особен.
Из рукописа
МАТИ ФЕВРОНИЈА (*)
Монахињу Пећке патријаршије,
источника православља на Косову
у данима шиптарског лудила,
један од главних Нато- снага затражи
да заједно са сестринством
напусти светињу.
Загледана у сиво камено небо
изнад ограде ставропигијалне лавре рече:
„Читав живот сам уградила у ову светињу.
Она је мој живот и мој гроб.
Сестре имају благослов да оду“.
Сестре нису отишле.
Остале су са мати Февронијом
да свједоче вријеме бестидно и крваво,
када је, како је касније
митрополит Амфилохије забиљежио
на Косово вартоломејсака ноћ палa.
2
Крхка и немоћна
Сачекује избјегле из Призрена и Пећи,
испраћа мртве, свједочи страдања.
Живи са увјерењем да је велика част,
благослов и дар Божји
живјети у Пећкој патријаршији,
у том српском Јерусалиму.
3
Свако ко дође
доноси вијест о страдању.
Албанци убијају и пале
Све што је српско,
Гори Метохија.
Одлази војска, а за њом народ.
„Остављају нам лекове.
Шта ће нам лекови, кад они не остају“,
каже мати Февронија:
Остаје и вапи:“Из Урошевца је исељено
двадесет хиљада људи,
у Пећи је остало неколико породица,
у Призрену осам Срба.
Развејан је српски народ,
на све стране.
Нема крштења ни венчања.“
4
Оно мало преосталих Срба
Након шиптарског проглашења
Републике Косово,
размишља о напуштању својих огњишта.
И слика: Иде седморо-осморо људи.
Носе крст и онај што носи пита:
„Мати, ми селимо нашег сина
са пећког гробља.
Сахранићемо га тамо где смо ми.
У миру да почива.
Па оствили бисмо крст
на патријаршијском гробљу, ако може“.
„Може“ и трпи да јој сузе очи не напусте.
И нада, можда је крст знак
да ће се једном вратити,
они или неко њихов.
И опомиње мати Февронија:
„Ако Косовска Митровица
поклекне под Бриселским споразумом
нестаће и Пећка патријаршија.“
Да ли ју је ико чуо?
(*)
Мати Февронија рођена је 29. септембра 1921.године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчарско-кабларској клисури.Након проведених 12 година прелази у манастир Тавну, гдје остаје до 1956.Напокон 6. априла 1957. прешла је у Пећку патријаршију. За њено вријеме урађено је много за манастир: црква је обновљена и прекривена оловом,подигнута звонара,у манастирској порти откривени су и откопани многи темељи срдњовјековних конака, подигнут нови конак..
Њене поуке и нада за српски народ још увијек васељеном путују. Бог ће их чути. Упокојила се 2018. године.
ПРЕБИЛОВЧАНИ,
ОБУЦИТЕ БИЈЕЛЕ КОШУЉЕ (**)
Обуците бијеле кошуље,
писало у писму, позиву.
У љетном свјетлу и бјелини
обуче он оно
што је најљепше имао,
и бијелу кошуљу, наравно,
те у касарну, на скуп.
Обуците бијеле кошуље.
била је у писму
најважнија реченица.
Као со јелу,
мирођија,
у потоњим причама,
никад заборављана.
Преношена с кољена на кољено.
Било коју реченицу
у будућој причи
могао си изоставити,
измијенити,
прескочити.
Чак и нову додати!
Ништа за то,
никаква штета.
Прича ништа не губи.
А теби лакше.
Онима који слушају
разумљивија,
приснија.
И надом натопљена.
Може се и проширити
и срећнији крај смислити.
Али без реченице
Обуците бијеле кошуље
казивање би изгубило значај,
пажња би попустила,
а прича би била причине приче прича.
И тако, деценијама година
била везивно ткиво свих прича
као малтер између клесана камења
у зидовима српских богомоља.
Шта је са Екмечићима?!
У куће се нико није вратио,
а друга ноћ је како су их одвели.
Касније, кад је за живе
какав такав мир дошао
свједочиће будући академик
Милорад,
потомак широке породице
Екмечића.
„У Другом свјетском рату
рукама усташких злочинаца
угашено је у Пребиловцима
педесет седам породица,
а мојих Екмечића пало је
шездесет седам.
Најмлађа Анђелина преклана је
у четвртом мјесецу по рођењу.
Најстарији деда Шћепан
са седамдесет седам година“.
ПРЕБИЛОВЦИ (**)
СЕЛО СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА
Пребиловци су херцеговачко село смјештено на ободу долине Неретве удаљени од Чапљине 5, од Мостара 35, а од мора 20 км. Претке данашњих Пребиловчана затекли су Турци приликом освајања Херцеговине у !5. вијеку.
До 1941. године, за тадашње прилике Пребиловци су били велико и економски независно село.
На свјетској мапи страдања у Другом свјетском рату, Пребиловци су познати као једно од четири најстрадалнија села у свијету. За само један дан, 6. августа 1941. према извјештају оружништва (жандармерије) Независне државе Хрватске (НДХ) писан септембра 1941. године усташе су убиле 820 Срба из Пребиловаца, међу њима више од 550 жена и дјеце, тако што су живи бацани у Шурманачку јаму код Међугорја.
Те године угашен је живот 57 породица. Илиндански покољ 1941. године преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно одраслих мушкараца. Остало је забиљежено да су се преживјели очеви из Пребиловаца, који су остали без првих супруга и дјеце,поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је село наставило да живи са никад зацијељеним ранама и без генерација између 1930 и 1941. године.
СЛОБОДАНУ СТОЈАНОВИЋУ
У журби,
да се бјежи што брже
из своје куће у село
Доња Каменица,
у кумову кућу,
у засеоку Џенарике,
једанаестогодишњи Слободан
заборавио је да одвеже
своје куче Леси.
Те ноћи немирно је спавао.
Сањао је Леси како трчи
и скаче му у загрљај.
То га је и пробудило:
Мајка спава са руком
на његовом рамену.
Тихо, да је не пробуди,
ослободио се мајчине руке
и опрезно изашао из кумове куће.
Трчао је у своје село
у сусрет зори
и својој Леси.
Прва га се дочепала
Шиптарка Ељфета Весељи.
Жељна да се докаже
пред муслиманском ордијом,
која све редом пали и убија,
исука голем нож.
Посљедње
што је у смртном трену чуо
био је лавеж – врисак његовог кучета
и рафал који га прекиде.
КУЧЕ ЛЕСИ
Нејака да ишчупа колац
За који је била ланцем везана,
још нејача да ланац прекине
и бијегом се спаси од звијери.
Краткоћа ланца
Спријечи је
да ограду надвиси
и било куд побјегне.
Стиже је рафал.
Нашли је, касније
На огради окачену.
Крв је отицала
и траву у црвено бојила.