Биобиблиографија
Јовица ЂУРЂИЋ, рођен је 3. 10. 1949. у Глоговици на тромеђи између Дервенте, Добоја и Модриче, Република Српска. Прозни писац и песник за децу и одрасле. Дипломирао на Педагошком факултету у Ријеци.
Аутор више књига поезије и прозе за децу и одрасле читаоце. Објављивао у многим листовима, часописима и на радију. Поједини радови су му превођени на стране језике као што су руски, енглески, француски, шпански, италијански, мађарски, грчки, шведски, дански, норвешки, пољски, чешки, немачки, кинески итд. Његова књига поезије ”Звезде на узглављу” објављена је као библиофилско издање са дванаест песама преведених на двадесет страних језика и оплемењена сликама Оље Ивањицки. Заступљен је у више антологија и избора поезије и прозе.
Објављене књиге:
Уснула девојка, песме, (1974), Лариса, песме, (1974), Љубичасто горје, песме, (1976), Санак Склопиочић, приче за децу, (1983), Како волим Ану, песме за децу, (1983), Руке вечерњих љубавника, песме, (1984), Љупко тело, песме, (1985), Кошута и лопочи, (Тhe Roe and Water Lilies), песме, двојезично српски и енглески, (2000), Истргнути рукопис, песме, (2004), Њене очи море, песме, библиофилско издање, 21 примерак, (2004), Жирафа Жералдина, песме за децу, (2005, 2006), Симонине очи, приче за децу, (2006), Лепо је бити код куће, песме за децу, (2008), Звезде на узглављу, песме, (2009), Калина и морски коњиц, приче за децу, (2010), Лето без Веронике, приче за децу, (2011), Киша и влати / Deszcz i źdźbła, двојезично српски и пољски, изабране и нове песме (2012), Пепео згаслог лета, песме (2012), Опојни мирис греха, приче (2012), Укус првих пољубаца, роман за децу (2014), Кајсије за Хану, роман за децу (2015), Нежне године, приче за децу (2016), Сан, приче, (2017), Сребрна укосница, приче и песме за децу, (2017) и Крчаг, приче (2019).
Двоструки добитник награде „Драго Жерве (Gervais) и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, као и других награда на књижевним конкурсима.
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. www.jovicadjurdjic.com
ХРОНОЛОГИЈА ЖИВОТА И РАДА ЈОВИЦЕ ЂУРЂИЋА
1949.
Рођен у селу Глоговица на тромеђи између Дервенте, Добоја и Модриче. Мајка Зорка, од Предојевића из Подновља, отац Никола.
1956/1957.
Похађа први разред основне школе у Глоговици.
1957/1958, паузира једну годину због тога што је школа у Глоговици затворена.
1958/1959, похађа други разред у Мајевцу, а завршава га у Подновљу.
1959/1960, похађа трећи и четврти разред у новој школи у Глоговици.
1960/1965, похађа пети, шести, седми и осми разред у Подновљу.
1965.
Завршио основну школу у Подновљу.
1965/1966, полази у први разред Гимназије ”Владо Шупут” у Дервенти који није завршио. Због математике, наравно.
1966/1967.
Полази у први разред Школе ученика у привреди у Дервенти. Исте године објављује прву песму ”Облаци”, као и још неколико у локалном листу ”Глас комуна” у Добоју. С још неколико младих литерата оснива Литерарну дружину ”Вихор” у Дервенти, која ће касније прерасти у књижевни клуб.
1969.
Завршава средну школу и око годину дана хонорарно ради као новинар у ”Дервентском листу”. Добија награду Фонда младих талената при листу ”Борба” за више објављених песама у истом листу. Учествује на Смотри књижевне омладине ”Козара”. ”Књижевне новине” му објављују четири песме.
Објављује заједничку збирку песама ”Вихор”.
1970.
Одлази на одслужење војног рока у Сенту, краће време у Зуце крај Београда и остатак у Пожаревац. Тада настаје већи део његове књиге песама у рукопису ”Лариса”. Објављује прву причу за децу ”Бранка”.
1971.
Долази у Ријеку да студира уз рад, где се запошљава у ”Лимобравару”, а исте године прелази у ”Воплин”, где касније ради као референт за образовање и друштвени стандард.
1972.
Уписује Факултет индустријске педагогије који ће касније прерасти у Педагошки факултет. Постаје члан књижевне групе Комуна ”Р” у Ријеци.
1973.
Добио награду ”Драго Герваис (Жерве) за збирку песама у рукопису ”Лариса”. Оженио се.
1974.
Уписује и Педагошку академију и уз рад паралелно студира на два фалултета, на Педагошкој академији као редовни студент, а на Педагошком факултету као ванредни.
Поново добија награду ”Драго Жерве” за збирку песама у рукопису ”Љубичасто горје”. Објављује своју прву књигу ”Уснула девојка” у Сарајеву. Постаје члан Ријечког књижевног и научног друштва. Исте године у Ријеци објављује књигу песама ”Лариса”.
1975.
Почиње озбиљније писати и за децу.
1976.
Објављује књигу песама ”Љубичасто горје” у Сарајеву. Примљен у Удружење књижевника Босне и Херцеговине.
1977.
Дипломирао на првом степену Педагошког факултета у Ријеци. Одслушао сва предавања и положио већину испита на Педагошкој академији и одустао од дипломирања.
1977.
Уписује други степен педагогије на Педагошком факултету у Ријеци.
Заступљен с пјесмом ”Очи моје драге док ме испраћа” у антологији ”Велика тајна”, Најлепше песме о љубави, Пере Зупца, БМГ, Београд, 1977.
1980.
Дипломирао на Педагошком факултету.
У Краљеву добио златник за песму ”Јабука”.
1981.
Запошљава се као референт водитељ у Општини Опатија. Тај посао ће напустити 1986.
1983.
Објављује збирку песама за децу ”Како волим Ану” и збирку прича “Санак Склопиочић” у Ријеци.
1984.
Објављује књигу песама за одрасле читаоце ”Руке вечерњих љубавника”.
1985.
Објављује књигу песама ”Љупко тело”.
1986.
Запошљава се у ”Бродоматеријалу" Ријека као референт ОНО. У Краљеву добио колекцију сребрњака за књижевни рад.
1987.
Заступљен песмом ”Дјевојчица скупља своја колена” у књизи ”Над Укрином вихор”,
Дервента, 1987.
1988.
Заступљен песмама ”Маслачак” и ”Беле раде” у антологији савремене босанскохерцеговачке поезије за децу ”Незавршена прича”, Универзал, Тузла 1988.
1990.
Заступљен с пјесмама ”Кад су цветови љубили колена” и ”Бог љубави” у књизи ”Писана ријеч завичаја” Касима Дераковића, Универзал, Тузла, 1990.
1991.
Добија отказ у ”Бродоматеријалу” и остаје без посла. Удружење књижевника Србије прихвата га у статус самосталних књижевника.
2000.
Објављује двојезичну збирку песама ”Кошута и лопочи” (The Roe and Water Lilies).
2001.
Заступљен с песмом ”Анина балска хаљина” у зборнику ”Витезов фестивал писаца за децу”, Најлепше песме за децу учесника фестивала, Витез 2001. Песма скраћена и преправљена без сагласности аутора.
2002.
Заступљен с песмом ”Љепши је свијет изнутра” у антологији српског песништва од Барање до Боке Которске ”Чудесни кладенац”, Српско културно друштво ”Зора”, Београд, 2002.
2004.
Објављује избор поезије ”Истргнути рукопис”.
Објављује збирку песама ”Њене очи море”.
Заступљен с песмом ”Драга” у зборнику Ерато '04, Међународни институт за книжевност, Загреб, 2004.
2006.
Објављује збирку песама за децу ”Жирафа Жералдина” и збирку прича ”Симонине очи”
Заступљен са песмама ”Црвена јабука”, ”Лабуд”, ”Детињство” и ”Очи моје драге док ме испраћа” у антологији српског песништва у БиХ друге половине 20. века, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Срајево, 2006.
2007.
Заступљен са песмом ”Деда у фотељи” у антологији српског песништва за децу ”Дете је најлепша песма”, Боок&Марсо, Београд, 2007.
Заступљен с песмом ”Књишки мачак” у књизи ”Ршумдани”, Прво слово, Београд, 2007.
2008.
Објављује збирку песама за децу ”Лепо је бити код куће”.
2009.
Објављује збирку песама ”Звезде на узглављу”, као библиофилско издање са сликама Оље Ивањицки и преводом дванаест песама на двадесет страних језика.
Заступљен с песмом ”Лепо је бити код куће” у антологији ”Е, баш то!”, Лектира за други разред основне школе, (Лектира 2), Завод за уџбенике, Београд, 2009.
Заступљен с причом за децу ”Сличице” у антологији ”Најкраће српске приче за децу” Завод за уџбенике, Београд 2009.
2010.
Објављује књигу прича за децу млађег узраста ”Калина и морски коњиц”
2011.
Објављује књигу прича и песама за децу млађег узраста ”Лето без Веронике”
2012.
Објављује књигу изабраних и нових песама на српском и пољском језику у препеву Гжегожа Латушињског ”Киша и влати" " (Deszcz i źdźbła), Oficyna Wydawnicza ”Agawa”, Варшава.
Објављује књигу од двадесет пет сонета ”Пепео згаслог лета” са изврсним илустрацијама Крешимира Зимонића, Прометеј, Нови Сад, 2012.
Објављује књигу прича за одрасле читаоце ”Опојни мирис греха”, Прометеј, Нови Сад, 2012.
2013.
Заступљен у ”Антологији драмских текстова за децу ИИ” са игроказом ”Мали морнари”, Bookland, Београд, 2013.
Заступљен са три песме, ”Јабука”, ”Слап” и ”Море је тако младо”, у антологији ”Чувари вертограда”, антологија српске поезије југоисточне Европе, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2012/2013.
2014.
Објављује роман за децу ”Укус првих пољубаца”, Bookland, Београд.
Заступљен у књизи Татјане Олуић ”Велик си онолико колико си мали” с пјсмом ”Жирафа Жералдина”, ”Крава чудна справа", ”Годишњи одмор” и причицом ”Сличице”, Просвјета, Ријека-Загреб, 2014.
Заступљен у зборнику књижевних радова ”Завештања 2014” Удружења српских писаца Швајцарске, Инђија-Цирих с песмама: ”Море је тако младо”, ”У хаљини још мирише лан”, ”Кад рука застане”, ”Звезде на узглављу” и ”Лепа Циганчица из Шпаније”.
2015.
Објављује роман за децу ”Кајсије за Хану”, Bookland, Београд.
Застпљен песмама ”Поздрав првачићима, ”Велика тајна”, ”Беле раде”, ”Ђердан од капљица”, ”Маслачак”, ”Нека зараза тешка”, ”Песма за Миличин споменар”, ”Ана у штиклама”, ”Анине ципеле”, ”Жеље”, ”Цвета”, причама ”Криви спој" и ”Лето без Веронике” у ”Антологији савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању”, Пчелица, Чачак
2016.
Објављује књигу прича за децу ”Нежне године”, Bookland, Београд, 2016.
Заступљен песмама ”У хаљини још мирише лан”, ”Девојке” и ”Зрнца соли” у зборнику поезије ”Различити заједно”, учесника Фестивала поезије током 1о година у организацији Демократске заједнице Мађара Хрватска Ријека, Арт-Арс, 2016.
Заступљен песмама ”Луј четрнаести” и ”Штоко” у зборнику ”Смех није грех”, Српски хумор и сатира у региону и дијаспори, Темишвар, 2016.
2017.
Објављује књигу прича и песама за децу ”Сребрна укосница”, Bookland, Београд, 2017.
Објављује књигу кратких прича за одрасле ”Сан”, (ћирилица и латиница), Просвета, Београд, 2017.
Објављује причу ”Меке сенке” у часопису ”Српска вила”, Бијељина, децембар 2017.
Заступљен у ”Даници за младе”, Вукова задужбина, с песмом ”Пуж туриста”, Београд, 2017.
Објављује причу ”Меке сенке” у часопису ”Стремљења”, 2017., Приштина, Косовска Митровица, 2017.
2018.
Јованка Стојчиновић Николић, ”О љубави из дубине предјела”, Јовица Ђурђић, ”Сан”, приче, ИП ”Просвета”, Београд, 2017., Луча, бр. 3-4, XXVII, Суботица, новембар 2018.
Објављује причу ”Сусрет у Булоњској шуми”, Вечерње новости, Београд, недеља, 16. децембра 2018.
2019.
Заступљен са две песме ”Дугоноге ждероње” и ”Медо и пчеле” у часопису ”Даница за младе”, Школски забавник за 2019. годину, XИ, Вукова задужбина, Београд, 2019. Објавио књигу прича ”Крчаг”, Штампар Макарије, Београд.
Одјеци
ШУМА
Када, коначно, изби на ивицу шуме, остављајући иза себе сва та стабла, шикару и трње, оштро попут канџи, тамнину која их је окруживала, влагу и чудне звукове, угледа реку доле у низини, зелену и мирну, сву запљуснуту светлошћу. Деловала је нестварно, као у сну. Од те изненадне светлости, након таме из које је изронио и у којој је дуго био, осети бол у очима од кога је непрестано жмиркао. Сав изнемогао и сломљен, поцепане одеће, у полусвести, бауљајући и посрћући низ стрмину кроз високу траву, падао је и подизао се слабашним рукама. На крају је само пузио, јер му је преостало још толико снаге. Тако немоћан бежао је од те страшне шуме, што даље од њене мрачне утробе. Учини му се да је бануо у рај, или бар на ивицу његовог почетка, где је владала пријатна тишина које се зажелео. Покушавао је да се некако довуче до реке, као да му је она једино спасење.
Имао је велику потребу да се напије воде, јер га је жеђ одавно мучила, а потом да сапере крв с руку и лица. Осећао је како му скрамица крви затеже кожу. Опипао је образе и био ужаснут тиме што је осетио под прстима. Болела га је свака кошчица и мутило му се у глави. Намах му се читав живот чинио као празна пустиња из које нема излаза.
На десетак метара од воде, потпуно изнемогао, као да му је сва снага ишчилела, срушио се и остао да лежи изваљен наузнак. Шумно дишући осећао је како га земља привлачи, као да је прилепљен за њу и држи га неком необјашњивом снагом, не дозвољавајући му никакав покрет. Помисли како је само сићушно зрнце песка, ништавно и јадно. Као да је потрошио и последњу мрвицу снаге чекао је да се све то једном коначно сврши. Учас нестаје све те блештаве светлости којој се обрадовао, затворених очију могао је само да замишља њену лепоту и да се нада да је меко пролећно сунце још ту и да га милује. Око њега је ливада из које се шире оштри мириси пољског цвећа. Зуји једна пчела уз само његово уво и мрави почињу да надиру на окрвављене руке. Утонуо у високу траву недалеко чује цвркут неке птице. Тако је весео и пун живота и он је одједном мрзи. „Због тебе сам и полетео”, мрмља. „Одувек сам желео да попут тебе летим и да те опонашам. И ево шта ме је снашло.”
Потом губи свест и као одбачена крпа остаје да лежи, без икаквог знака живота.
У даљини преко реке простире се венац благо заобљених љубичастих брда. Уз обалу реке је равница са стаблима врба и топола. У близини се чује хук лазурно зелене воде која отиче низ долину. Она је тако близу и исти мах тако далека.
Не осећа колико је дуго тако лежао. Није био сигуран ни да ли је у међувремену заспао или је стварно изгубио свест. Можда га је освестио хладњикав ветрић с реке и сада помало почиње да схвата шта му се догодило. Као да му се глава ненадоно разбистрила и као да чује како се његов моторни змај стрмоглављујући руши на крошње зелених стабала те велике шуме. Када је мотор престао да ради није одмах осетио страх. Покушао је да примени знања за такве прилике, али је времена било мало, а он се налазио баш изнад те широке шуме. Први пут је уверен у своју и сигурност летелице прекршио нека основна правила удаљујући се од заравни. Тада није могао да одоли тој чаролији дижући се и спуштајући до изнад самих крошњи. А како, када и зашто се то догодило, сада није могао да схвати, нити је упамтио тај тренутак.
Не може да отвори очне капке, као да су се слепили од суза. Нека животиња га је оњушила, можда пас, или нека друга, фркнула и удаљила се кроз траву која је шуштала. Још нека, сигурно много мања, кретала се према њему. Учинило му се да би то могао бити јеж. Познавао је тај звук одраније. Он тако крене па стане, ослушкује и испитује, а ако осети страх, савије се у бодљикаво клупко. Можда је и корњача. Њих има поред река и често излазе на обалу да се сунчају. Раније је знао поред потока да их узима у руку, посматра, диви се, или изврне на леђа и гледа њихову немоћ. Онда би их окретао и спуштајући на земљу, гледао како одлазе према води. Зец сигурно није, не. Он је друкчији и плашљивији.
Лежећи у трави прошараној пољским цвећем, осећа како му се згуснути мириси завлаче у носнице и како их с муком увлачи у дубину плућа, као неки мелем који ће да га опорави и спаси. Као да срче ту опојност и као да му је намах од тога лакше, јер му се груди равномерније дижу и спуштају. Па иако са сваким удисајем осети бол који га пробада, причињава му се да тако скупља снагу како би се подигао. Али, када покуша да помери десну руку, оштар бол га прободе све до груди и он постаје свестан да он није минуо, него се, ваљда зато што се тело охладило, још и повећао.
„Можда сам сав изломљен, помисли. Али, како сам се онда пробио довде? Сигурно ме нико није донео. Имао сам снаге да се ишчупам из те таме. Куда ми је сада нестала снага па не могу ни да се померим?”
У даљини је зачуо слабашан звук моторног чамца. Долазио је одоздо куда је отицала река. Испрва му је то зујање личило на бумбара, а онда ипак разазна да то није он. Примичући се звук се појачавао и постајао јаснији. Сада је био сигуран да је то неки рибар. Необјашњива радост испуни га целог. Понада се како би га неко могао приметити ту на обали. Покуша да подигне леву руку али она немоћно паде у траву преносећи бол у дубину грудног коша. Чамац је прогрмео поред њега губећи се узводно. Након неколико часака није га више чуо. Остаје само песма цврчака. Један лептир, чини му се, стоји на његовом носу, дуго. И птице певају радосно у гранама стабала, надмећући се која ће лепше.
„Нема ми спаса”, промрмља у очајању. „Нико ме неће приметити. Трава је сувише висока.”
Тада, ипак, с муком успе да отвори очи и погледа у нежноплаво небо, осунчано и с једном птицом широких крила која је не мичући их лагано кружила изнад њега.
„Теби је лако. Тако сам и сам мислио да могу да летим”, изусти усана скорелих од жеђи.
Колико пута је исто тако летео преко зелених пољана, шума и река, уживајући у свој тој лепоти, гледајући одозго људе како обрађују усеве, возила на путевима или чамце и обале реке с љубавницима. Прелетео је многе даљине и никада није имао ни најмањи проблем, дижући се у висине, а онда враћајући и спуштајући на импровизовани травнати клупски аеродром. Његова мајка је умирала од страха, молила га да се окане тога, а он ју је тешио како нема разлога да брине и да је сигуран у себе и летелицу.
Успео је некако да се окрене на бок и уз велики напор помери према реци. Страшни болови су му раздирали тело, али се у њему разбуктавала жеља да се домогне воде. Чинило му се да би могао испити цели ток. Влати су му запињале за образе у раницама, а са сваким покретом морао је да зајечи. Испред њега су искакали попци и скакавци, лелујали шарени лептири и милели мрави, крупни и радишни. Од свега најрадосније беху пчеле у цветовима више његове главе и бучни бумбари.
Отворивши очи примети да су због све удаљенијег сунца сенке постале дуже. По томе је закључио да је касно поподне. Посматрао је околину кроз сужене зене и чинило му се да је све у некој ватри. Замршени густиш траве као меки саг колико-толико му је олакшавао клизање. Померао се споро, савлађујући помало раздаљину, надајући се да ће коначно ускоро да осети како му низ грло клизи хладна вода. У његовим плавозеленим очима тињао је још увек далеки одсјај реке, иако се радило о само неколико корака до циља. Гргољаво и шумно те капи су клизиле чини се надохват руке.
Када се коначно, готово сваљујући низ ониску обалу, сасвим примаче реци, с напором и помажући се лактовима успе некако да наднесе лице над воду. У њеном огледалу угледа своје застрашујуће лице, од чега се нагло узмутише и вода и ваздух. Глава му клону и када поче да пије изгледало је да не зна престати.
Подижући главу, потом упирући поглед преко, учини му се да недалеко на другој обали види како непомично стоји једна жена, нага, усталасаних груди, дуге кестењасте косе. Њена појава је тужна као свенуо лист. Као да јој усне трепере док му, можда, нешто говори, или шапуће молитву, коју не разуме и не може да чује. Моли ли се она то за њега? Али, он није сигуран у то што види, нити да ли види, можда му се само причињава. Није сада сигуран ни у шта и чини му се да губи разум. Уста која су му до малопре била сува и запечена, сада су освежена али не може да их отвори, да изусти макар једну реч, најтиши глас.
Нека болна сенка пређе му преко лица, тек толико колико је трепнуо, и потом на другој обали више није могао да је види. Не, ту ничега нема, осим устрепталих топола кроз које се пробијају сунчеви зраци црвене кугле која тоне за сенке брда.
Онда се поново онесвестио или заспао. Не сећајући се ни кад ни како.
– Жив је – чује глас неке девојке чију сенку једва назире кроз ружичасту измаглицу. – Подигнимо га, али пажљиво.
Нечије снажне руке, више њих, полажу га на носила и осећа како носе кроз ноћ која шуми као шкољка. Кад напола отвори очи и простење од бола, види огромно звездано небо над собом. Једна од тих светлуцавих лепотица лети сводом и пада негде иза шуме.
– Ваљда није моја – процеди, нечујно.
КРЧАГ
Шкољка неба са прегрштом тек распупелих звезда, пенушава месечина, лето које зри. Воз који јури низ дугу равницу. И, ево га, стоји сада нем уз пругу, опуштених руку, загледан у непрегледно и равно море пшенице која се лагано таласа на бешумном ветру, неодлучан куда да крене. У то жуто море или уз пругу, праћен многобројним погледима начичканих глава изнад спуштених стакала вагонских прозора, који знатижељно зуре у њега не схватајући откуд се нашао ту. Осветљена змија воза у ноћи мирује у непрегледној равници. А само који тренутак раније седео је у купеу с отменом госпођом и њеном лепом кћерком, сапутницама са полазне станице, шкрто се укључујући у разговор, блед и онемоћао, ретке и проседе браде, с чврстом одлуком да ускоро оконча живот. Није више налазио смисао ни у чему, а болест, она стварна и она у души, нагризала га је сасвим. Ипак се повремено болећиво осмехивао девојци на њене врцаве речи и неизмерну срећу која је зрачила из ње. Потом је, док је воз јурио, тонуо у ћутање гледајући кроз прозор у нему ноћ и трептаве звезде, са понеким светлом у даљини када би наишли на неко село. Више није могао скупити снагу да избегне оно што је већ наумио. Чинило му се да га ништа не би могло одвратити од те намере. Затим је, након дуге вожње, бацивши поглед на ту као капља младу девојку, благо осмехнут и мало погурен, изашао у ходник, спустио крило, дубоко удахнуо свежи ваздух, постојао неко време зурећи напоље, и потом повукао кочницу. Точкови воза су болно зацвилели у глувој ноћи.
Када се ипак окренуо према возу, чинило се као да ће да викне свим тим главама које су га упорно посматрале: Оставите ме на миру! Није рекао ништа, само је онако јадан и слаб, овлашно подигао руку и махнуо девојци из купеа која је стајала уз спуштено окно, са шеширом великог обода накосо намештеног, испод кога су га зачуђено гледале њене стакласте очи. Он јој још једном слабашније махну, сада напола окренут леђима и закорачи у поље. Она га је и даље нетремице пратила погледом не схватајући ништа, шта се дешава, зашто је воз стао, куда је он кренуо, видећи како се све више удаљава газећи лаганим кораком, оборене главе.
Изнад њега је сада стајала раскошнија небеска крошња звезда, која се простирала у свој својој величини изнад непрегледне равнице, и коју раније из воза није могао такву видети. Он подиже главу и само што не зајеца од бола и грча који му стеже утробу. Воз је још био тамо, као светлуцава нит. Ускоро је кренуо и он поче ослушкивати удаљени писак локомотиве. Још је мислио на ону лепу девојку и њене зачуђене очи на лицу које је уоквиривала сламната коса. Пред очима му је била слика њене блиставе младости и лепоте, са широким осмехом на руменим уснама. За тренутак као да се поколеба у својој намери, не престајући да мисли на њу, на то како је живот ипак леп, али настави да корача кроз поље пшенице, обарајући зреле класове. Ускоро је могао само да ослушкује тишину, јер никаквих звукова око њега није било. Ишао је бесциљно не знајући ни куда се упутио ни где би могао стићи. Млака ноћ, потпуни мир и самоћа, опет га за тренутак поколебаше у намери, учини му се да неки зов тражи да се врати, можда она девојка са зачуђеним очима, али ипак продужи даље.
У једном тренутку пожели да потрчи. Чинило му се да то може, да му се намах вратила снага и нека болна радост у телу. И потрчао је, спотичући се, падајући, дижући се. Када је сав задихан спознао да је за њега то претешко, застао је држећи се за груди у којима су га бола нека шила. Дисао је отежано, сав ознојен, махањем руке покушавао је да расхлади лице. Чучнуо је закриљен руковетима класова и снажно притиснуо груди испод којих је као добош куцало слабашно срце.
Има још мало живота у мени, помисли. Није баш све нестало.
Подигавши се наставио је да се креће у непознатом правцу. Снага га је све више напуштала, па је корачајући застајкивао након сваких неколико корака. Дуго је трајало то његово бауљање, љуљање, посртање.
Након дужег времена приметио је да се примиче некој реци, јер је напуштајући пшеничиште набасао на прашњав колски пут и њиву с врежама лубеница и диња која се налазила уз њу. Осетивши познати мирис диња сагнуо се и откинуо једну омању и зрелу, желећи да је омирише. Слабашан осмех затитра му на лицу и задржа као грч, јер се сетио свог села и истих таквих које је гајила његова мајка. Она је на крају сваког лета остављала семе диња и лубеница за идућу годину, држећи га пре сађења у води да пре проклија. Помагао јој је око тог посла у врту што му је причињавало велику радост. Враћајући се кући средином августа она га је дочекивала с охлађеним кришкама. Седели су на веранди, јели их и гледали на врт према потоку који је протицао крај њихове куће. Мајка га је спретно укроћивала и скретала да натапа њене саднице, бујне и зелене. Били су то дани среће када је његова мајка још била млада, радишна и увек у покрету. Брижна каква је увек била желела је на сваки начин да му угоди, срећна што га опет види.
Већ сасвим исцрпљен и онемоћао, чинећи се без атома снаге, он на обали седе на клупу испод надстрешнице која је власницима служила вероватно да се испод ње сакрију од летњих жега. Чуо је жубор реке и неке неразговетне шумове уз њу и они су га пријатно успављивали. Испружио се и дубоко удахнуо свежи ваздух, гледајући горе пукотине између размакнутих дасака надстрешнице и како кроз њих цури небо.
Ускоро је заспао.
Лежала је уснула у соби крај које је пролазио, у његовој каменој куће на мору. Врата и прозори су били отворени, ради промаје која је требало да је расхлади. Он је ту кућу наследио, потпуно обновио, направио базен у дворишту и лети долазио на одмор, успут изнајмљујући туристима и три собе с купатилима и терасама. Једну, крајњу је задржавао за себе, уз коришћење заједничке кухиње у приземљу. Ничим није желео да смета својим гостима, а све послове око тога за њега је уз накнаду обављала суседа Луција, стамена и вредна жена коју је знао из времена када је још био дечак. Она је чистила собе после одласка туриста, прала, пеглала, мењала постељину, радила све што је требало. Сачекао би ујутро, седећи на тераси, да гости заврше доручак, па би се тек тада спуштао са спрата да и сам у кухињи припреми нешто за себе. После је одлазио на плажу, или у место, не враћајући се све до сумрака.
Нехотице је пролазећи бацио поглед унутра, а онда као омађијан није могао да крене даље, него је укопан стао да зури унутра према лежају на коме је била она. Она лепа девојка из купеа воза из кога је повлачећи кочницу напрасно изашао.
Лежала је наузнак, успламтелих груди и у бујном зрењу, а он је узбуђено гледао како јој се дишући пуноћом надимају недра. Било је спарно, ни дашка ветра, онако како то зна бити на мору. Чинило се да се смеши у сну. Тајанствено и загонетно. Вероватно је нешто сањала.
Једну је ногу имала савијену у колену, другу опружену. Посувраћена бела спаваћица откривала јој је глатку бутину. Млаз сунца који је улазио укосо кроз прозор, распршен у неколико трепетљивих жутих нити, заустављао се на највишем делу њеног тела, на облом колену. Издужено лице јој беше у малој сенци, лепих напућених усана, као тек убрана јабука, а коса немарно расута по јастуку. Њена необуздана лепота док је тако лежала терала га је да и даље непомично стоји и диви јој се. Лепши цвет није могао да процвета у његовој кући и било би дивно да је он увек ту.
На тренутак помисли како није лепо то што чини, али одмах схвати да је то јаче од њега, да не може да одоли да је не гледа и понада се да осим њега и ње никога другог нема у кући. Требало је да су сви већ одавно на плажи, а она је, мислио је тако, вероватно дуго синоћ била у граду и није могла рано да се пробуди и придружи мајци, која сигурно сада испод сунцобрана лежи на песку уз море, одакле се чуо жамор и неко је лагано пребирао по гитари. Дан је пулсирао својим уобичајеним током, све је било као и обично, једино ово што је видео кроз врата беше нешто као најлепши дар који је могао да добије. Више није осећао стид ни кајање, а и није било силе која би га померила с тог места.
Када се промешкољила и окренула на бок лицем према њему, устукнуо је плашећи се да се буди и да ће то бити непријатан сусрет за обоје. Трен већ потом накривио је главу и видео да она и даље, сада потпуно опружена, спава. Само су јој руке биле у другом положају и посувраћена спаваћица јој је мало друкчије откривала баршун пути.
Он осети како му се сви мишићи тела затежу, уздрхтали као жице на виолини, и да му дах који је до тада стајао притајен постаје узбуђенији. Тај немир ничим и ни на који начин више није могао да смири. Жељу од које је изгарао није могао да угаси. Пожели да је привије уз себе, то тело које кипи и буја.
Опет се промешкољила и окренула на леђа. У соби је било топло, спарно, без обзира на промају коју је и сам осећао. Тада је, не отварајући очи, можда полубудна, подигла спаваћицу гужвајући је до врата. Открила је раширене удове, голо, разбарушено тело, увучен трбух с уским струком и девичанске набрекле дојке што штрче као два мала вулкана. Смешила се, и даље, у сну, некако затајно, или се то њему само тако чинило.
Стајао је непрестанце на истом месту, тек повремено окрећући главу низ ходник, плашећи се да неко не наиђе. Ово је била дарована лепота у његовом невеселом животу која се појавила тако изненада. Пун усталасаних очекивања, занет и помало одсутан није одолевао да прекине ту чаролију која га је испуњавала целог.
Али, она се одједном подиже на лактове, с погледом преплашене срне, знатижељно зурећу у њега, не говорећи ништа, као да о нечему размишља.
Њега облива стид, али нема снаге да се помери, јер је ухваћен у нечему по њему недозвољеном. Осећа као да га неповратно нестаје, део по део. Како лети или пропада, свакако да више није свој.
Гледа, потом, у љене светле очи, румене усне и расуту косу, све док не чује:
– Уђите!
Он у први мах не верује да чује те речи, само суво изусти:
– Опростите!
И даље стоји у рагастову. Њу та неизвесност узнемирује и каже:
– Затворите врата.
– Опростите – каже. – Врата су била отворена и само сам за тренутак застао питајући се зашто.
– А, то. Због несносне врућине – каже тихим гласом. – Па, уђите већ једном!
С младим, девојачким, лаковерним изразом очију она му се осмехује.
– Не мари. Ништа необично. Да сам се плашила затворила бих врата.
Он неспретно и смушено седа на лежај поред ње. Опијен је мирисом њена тела, као никада досад, не успева да изусти ни реч. Ћути постиђен, као дечарац. Она је румена и пуна очекивања.
– Ах – каже он. – Опростите још једном!
Она га поново погледа зачуђеним погледом.
– Не мари. Да нисам желела, не бих вас позвала унутра.
Чује њен топли глас, а као да се све то не дешава њему, него неком другом. Као и да није ту поред ње, него негде високо, у лету, као птица рашрених крила која затим непомично лебди на месту.
Када је поново усмерила поглед у њега, видео је како су оне сјајне, као од суза.
Њени, зачудо, хладни прсти, одједном додирују његово лице.
С реке лагано у повесмима пузе маглене змије. Осећа неку необјашњиву хладноћу, мада је август. У први мах не зна где је. По већ ишчезлим звездама види да свиће. Пробудио се испод дрвене надстрешнице у бољем стању. Чак му се и радост повратила. И чилост у телу. И бол је минула, а душа испунила неком необјашњивом лепотом. То је због ње, мисли. Тако је стварно све то.
Али, откуд на склепаном дрвеном сточићу поред њега на кришке изрезана диња када ју је ту ноћас целу одложио, нож, и лепи крчаг извијене ручке? Његов облик неодољиво га подсећа на заобљене линије њеног тела. Неко је био ту док је спавао. Да, тај крчаг обликом подсећа на њене облине. Дуго и непомично зури у њега.
Онда посегну руком да га дохвати, јер је осећао неутаживу жеђ, неспретно га закачивши. Он се сруши на земљу и утабану траву, разбивши се у неколико комада. Вода је квасила суву земљу.
Остао је да лежи до првих зрака сунца које су га миловале у том положају. Онда одлучи да се подигне и оде до реке. Морао је да утажи жеђ, јер су му уста савим била сува. Стојећи је посматрао крхотине разбијеног крчага, нож, кришке диње. Појео је две и коракнуо према реци и високим тополама.
Прегрштима је захватао и пио воду и, одједном, подигавши главу, видео нагу девојку која је равномерним замасима пливала у јутарњој сумаглици.
Је ли то она ноћас била поред мене?, запита се гледајуће је у свој њеној лепоти.
Брзо је изашао на обалу не желећи да га примети. Узео је још једну кришку диње и изашавши на пут приметио старца са сламним шеширом који је табао кроз прашину. Можда је ишао да обиђе бостаниште, а можда и у неку другу њиву поред реке. Није га приметио.
Гурнуо је руку у џеп, накратко га осмотрио и затим зафрљачио пиштољ у реку.
ПРИЈАТЕЉЕВА КЋИ
Застао сам у довратку, за сваки случај, бојећи се да из собе не долети пепељара, нешто друго или, чак, метак да ме погоди. Док сам се пењао степеницама, размишљао сам какав ће то сусрет бити и обузимала ме је нелагода. Осећао сам се као кривац мада то нисам био.
Он ме дочека мирно, без поздрава, заваљен у фотељи, с цигаретом у руци, с пуном пепељаром и чашом на сточићу испред себе. Био је миран. Једва да ме погледа. Није ми махнуо, поздравио ни рекао да седнем, па сам стајао закорачивши унутра. Иза његових леђа био је широм отворен прозор кроз који је излазио дим и допирали жагор и бука возила одоздо с улице. Наоколо свуда разбацане књиге и други предмети, неред. Видело се да женска рука не залази, или дуго није била ту.
– Добро вече, Павле – рекох обазриво.
Тек тада подиже благо руку и показа на фотељу насупрот њега. И даље без поздрава, наоко миран, без икакве гримасе на лицу.
Знао сам да је љут, сигурно и бесан, али, бар за сада, није плануо, викнуо или ме гађао нечим.
Седох пропадајући у дотрајалу фотељу и помислих како ситуација можда и није тако озбиљна, да се не љути превише, него само жели да поприча са мном и рашчисти неке ствари, да чује како се то десило, да је радознао.
Ћутали смо неко време. Он отпи из чаше и обори поглед.
– Пишеш ли шта? – упитах, не знајући шта бих друго и да прекинем мучну тишину.
Он немарно одмахну руком и повуче дубок дим.
– А ти?
– Суша – рекох. – А и чему? Ко то чита?
– И, реци, како се то догодило? – упита нестрпљиво, и вероватно је изгарао од нестрпљења да сазна појединости. – Не околишавај!
– Случајно. Ти си желео да чујеш. Зато сам дошао.
– Јесам. Зато сам те и позвао. Где?
– На крузеру...
Он подиже поглед, изви веђе и још јаче повуче дим, као да је изненађен и намах схватио да је то дуго трајало.
– Откуд ти тамо? Не бих очекивао да ти тако шта падне на памет.
– Случајно. Имао сам нешто новаца, био сам усамљен и очајан...
– Па си се увалио међу њене ноге. Код толико других.
– Ма, веруј ми, десило се случајно. Први пут сам је видео на крузеру.
– И запела ти је за око. Тек онако, као многе друге.
Отћутах. Нисам му могао рећи да је то била истина, да ми се свидела на први поглед, онако плава и прозрачна, безазлена као девојчица. Да она није као друге. Ни то да у први мах и нисам имао циљану намеру, да нисам знао ко је она, одакле је, него да је тек, чувши српски језик, сама пришла широко осмехнута, загледана у мене бадемастим светлим очима, поздравила и питала је ли слободно да седне.
– Колико си дана провео тамо?
– Петнаест – рекох. – Пловили смо уз Италију, Француску и Шпанију.
Њему као да одједном, чувши колико сам дана провео с њом, би још теже, као да је свеједно једна или толико ноћи.
– Никада ми ниси причао о њој. Како бих знао. Нисам знао ни по повратку.
– И она ти ништа није причала, ни у једном часу, ни када је сазнала ко си, да пишеш? Није споменула мајку, мене...
– Не. Није – рекох истину.
Он се намршти, припали нову цигарету, отпухну облачак дима, устаде, донесе још једну чашу и хтеде да је напуни за мене, али ја је прекрих дланом.
– Не пијеш више?
– Све мање – одговорих неуверљиво.
Он напуни себи до врха, отпи гутљај, онда ме погледа с неким снисходљивим осмехом.
– Па она је много млађа од тебе.
– Знам – рекох. – Ни мени није свеједно због тога.
– То би значило да бих ти ја био таст – насмеја се иронично и закашља. – Је ли спомињала мајку? Њих две су иста слика.
– Њу јесте, али нисам повезао да је то твоја бивша жена, ни да имаш кћер – рекох. – Откуда сам могао знати. Причали смо о свему, али никада о таквим стварима. Зашто ми ниси рекао?
– Да, нисмо – процеди. – Бежао сам од тога. Нисам желео да се сећам. Потпуно смо се отуђили. Нисам знао где су оне. И одједном ми долази будући зет у кућу. Да не поверујеш.
Почео је устајући неконтролисано гласно да се смеје и закашљава. Побојах се да ће замахнути и ударити ме шаком, јер је изгледало тако, али се поново свали у фотељу гледајући ме право у очи.
– И, шта сада? – упита ме.
– Не знам. Она ће ускоро доћи овамо и намерава да остане са мном.
– И од чега ћете живети, идиоте? Од твоје писаније. Када си задњи пут добио било какав хонорар?
Стварно, помислих. Како ћемо? Био сам у очајној ситуацији. Без посла, новца, једино сам имао стан који сам наследио од родитеља. И то је нешто. За почетак. Није ме напуштало самопоуздање док сам мислио на Нину и њене чаробнo извајане усне, на њену младост с побуњеним и набреклим грудима. Од њене лепоте хватало ме је лудило и, чинило ми се, да могу учинити све, и за њу, и за себе.
– Знаш, не љутим се на тебе – рече. – Живот је једно велико срање. Ни своје дете нисам видео од њене седме године.
Мени намах лакну.
– Како изгледа? – упита. – Је ли лепа?
– Мало је то рећи – одговорих посежући руком за унутрашњи џеп сакоа из кога извадих десетак фотографија.
Он брзином стаде да тражи наочаре преврћући по папирима. Угледах их и пружих му. Као да је једва дочекао да их стави на лице, а онда се дубоко загледа у фотографију на којој се широко осмехивала Нина нагнута на балконску ограду кабине крузера. Чинило се да не верује колико је порасла. Видех како му на лицу заигра грч, како му се усне извијају у благи смешак и чинило се да ће заплакати.
Дуго је гледао сваку фотографију, и када је дошао до последње, опет их је разгледао са истом пажњом. Смешећи се с оним необјашњивим грчем на лицу. Би ми га на неки начин жао и закључих како, можда, овим наше дугогодишње пријатељство не престаје, да ће трајати и сада бити још јаче.
– Заиста је израсла у лепу девојку – закључи на крају. – Мој је грех што је нисам потражио.
– Како си сазнао? – упитах.
– Она ме потаржила и рекла – рече веселије. – И када је споменула твоје име нисам одмах поверовао. Спремао сам се да те убијем. Онда сам се некако смирио и схватио да се чуда дешавају, да је свет мали.
Шта сам могао рећи у том тренутку него ћутати. Оставио сам га с Нининим фотографијама, с лицем које је ситно подрхтавало. Испратио ме до врата и ја сам се осетио срећним излазећи на улицу и вечерњу вреву. У пролећном ваздуху замирисали су гроздови багрема. Крај ногу ми је протрчао пас. Плакало је неко дете вукући мајку за руку. Насмешио сам се и помислио како још нисам стар да и сам с Нином имам једно.
Нина је дошла крајем маја с мајком. Намеравали смо да се венчамо у јуну. Тада сам први пут видео будућу ташту. Имала је нешто од Нинине дражесности, само помало већ прецвале. Али ме зато Нинина бујна лепота излуђивала и нисам могао ни једног часа да будем без ње. Уредио сам стан пре њеног доласка задужујући се код пријатеља. Купио нешто новог намештаја, постељине и ново одело. Осећао сам се као младић, без обзира на моје године. Мислио сам како смисао свему треба тражити најпре у љубави и лепоти, без обзира на све што нас окружује. Били су то класични тренуци моје слабости.
Нина је повремено одлазила оцу, обилазила га. Њена мајка не. Изгледало је да су све ствари селе на своје место. Сретао сам Павла у клубу, попили бисмо по пиће, разговарали. Чинило се да се помирио с тим да ћу му бити будући зет. Чак се помало и шалио на мој рачун.
Посрећило ми се да сам, у међувремену, добио и сталан посао. Не баш добро плаћен, али, чинило ми се, довољно за нас двоје.
Једне вечери, када су се на крововима ломили пљускови кише и низ улицу необјашњиво комешали праменови магле, зазвонио је телефон. Весело сам поздравио пријатеља из клуба.
– Знаш ли шта се десило? – упита ме. – Очито не?
– Не, о чему се ради?
– Павле је извршио самоубиство.
Пребледех гледајући Нину како поспрема сто и одлази у купатило. Спустих слушалицу не рекавши ништа. Ноге почеше да ми дрхте. Ухватих се за довратак стојећи тако неколико тренутака и некако потом добауљах за њом у спаваћу собу. Застах крај кревета гледајући је љупку, опружену у спаваћици, с расутом косом по јастуку. Смешила се испруживши руке.
Павла смо сахранили у јуну. Одгодили смо због тога наше венчање. Нина је након неког времена одлучила да се врати на крузер, објашњавајући како од онога што зарадим не можемо живети, како то није довољно. Обећавала је како ће на њему наћи и посао за мене и како ћемо ускоро опет бити заједно. Испратио сам је тешка срца и након тога осетио велику празнину у свом животу. Бесциљно сам лутао сатима обилазећи места на која сам већ био заборавио. Понекад сам се с друштвом опијао и болестан довлачио у стан, једва ујутру устајући и мамуран одлазећи на посао.
Нина ми је писала сваки дан, звала, обећавала свашта, али од посла на крузеру није било ништа. Онда су позиви почели да се проређују на један седмично, па још ређе. Након неког времена престала је да ми се јавља. Дуго. Све до једног дана када је стигло писмо само с овим речима:
Опрости. Не могу то ја.
ВОЗ КОЈИ ЈЕ ДОШАО КАСНО
Она га једноставно не воли, тај рески писак локомотиве, нарочито ноћу. И сада, док путују на север, он је подсећа на неке болне тренутке из ране младости који су јој дубоко урезани у сећање. А они, ти звуци, понављају се често и забадају у свест као игле. Огласи се сваки пут када то вероватно треба, јер неко непажљив жели да пређе преко колосека, или се нека животиња опасно приближила трачницама, а можда и сам машиновођа има потребу да понекада повуче за ручицу, да упозори, или, тек тако, да разбије ноћну тишину. Тај звук је за њу толико тужан и волела би да не постоји.
Није волела ни глас ћука у ноћи. И он ју је подсећао на неке тешке дане из детињства, болне, трауматичне, које је стално покушавала да потисне из свести. Тада, када је као млада девојка живела у кући поред пруге, у млаким ноћима пуним несанице и звезда, ослушкивала је како се повремено јавља из дубине поља, једнолично и тужно. И долазило јој је да запуши уши, да га не чује. А он би се накратко ућутао, таман да се понадаш да је отишао негде даље, кад, ето га поново: Ћук, ћук... ћук, ћууук...
Онда би се кроз ноћ проломио писак локомотиве, а затим би брзо дојурио воз и уз буку протутњао од чега би се тресла цела кућа. И када би се тај звук расплињавајући изгубио у даљини, када би опет завладала тишина, дуго није могла заспати размишљајући о свему и сањајући како ће једног дана побећи из ове куће крај пруге и отићи негде далеко где је нико не познаје и где ће бити бескрајно срећна.
Био је топао летњи дан кад су кренуле. Седеле су саме у купеу. Сунце се нагињало ка широким пољима жита што су се таласала поред пруге и далеко на хоризонту. И она их је гледала сетно, као жуто море које се мрешка. Поседовала је смиреност оних који су навикли на скромност. Готово да није покретала главу на танком врату. Руке су јој мировале у крилу док је одсутно зурила у даљину, ћутљива и замишљена. Паралелно с пругом понегде је ишао и асфалтни пут, са аутомоблима или камионима, понеким аутобусом, ређе мотоциклистима, тек понеким бициклистом. Свиђала јој се зелена река која би се повремено појављивала кривудајући између бујних стабала уз обалу, куће утонуле у воћњаке и поља у дозревању.
Насупрот ње, крај прозора, седела је девојчица задубљена погледом час у мобилни телефон, час у шарени стрип. Имала је десет година и радовала се путовању. Повремено је и сама гледала кроз прозор, а онда у мајку, покушавајући да својим невиним осмехом озари њено лице. А када би им се погледи срели, девојчица би видела да се на том лицу ништа не мења, да су и даље на њему само брига и туга, дубока замишљеност.
Сунце на заласку спуштало се на врх брега преко реке бацајући црвене зраке унутра у купе. Небо испуњено руменом пуноћом просипало је светлост која је пљуштала по црвеним варошким крововима и пољима. Мрак је лагано почињао да се згушњава напољу.
Девојчица је устала пропињући се на прсте како би с полице дохватила торбу. Ипак је била прениска и у томе ју је заменила мајка.
– Гладна си? – упита.
– Мало – рече девојчица.
Мајчино лице се не промени. Извади сендвич и пружи га девојчици.
Воз се заустави на малој станици на којој није било људи. Отправник, прав као свећа, након кратког времена подиже палицу и точкови поново заклопараше убрзавајући. Устајали ваздух у вагону мирисао је на гар. Било је топло. Наслонила је главу и задремала. Девојчица се опружила преко празних седишта и сама тонући у сан.
Ујутро, када је сунце већ почело да пече, пробудила их је шкрипа кочница. Воз је смањивао брзину и тренутак касније застао. На станици је било мало путника када су изашле на перон носећи између себе повећу торбу. Запљуснуо их је сув и врућ ветар и потражиле су хладовину испод станичне надстрешнице. Стајале су тако неколико тренутака гледајући у варошане који су улазили у воз, ужурбано, довикујући се.
Излазећи из станице наставиле су пешице низ улицу чије је асфалт исијавао врелину иако је било рано. Ускоро су стигле у центар вароши. Трг је био празан и жут од жеге. Селе су у хлад на тераси омањег ресторана. Жена је наручила кафу а за девојчицу сок. Крупних, бистрих очију она је често погледавала мајку.
– Хоћеш ли да једеш? – упита и отвори торбу.
Девојчица климну главом и прихвати сендвич у белој салвети. Јеле су ћутке гледајући на трг који је био пуст и устрептао од врелине ваздуха. Жена је пребирала по затегнутим нитима својих мисли, стално се питајући да ли је исправно поступила када је одлучила да дође. Нарочито да ли је требало да поведе и девојчицу. Није налазила прави одговор, а сада је то и било свеједно. Девојчица је ту с њом и можда ће да се обрадује. Човек је слабо биће, мислила је. И можда и у њему затрепери тај осећај очинства, без обзира на све.
– Обриши усне – рече жена пружајући руку према лицу девојчице. – Имаш мрвице у угловима.
– Аха – осмехну се девојчица и брзим покретом руке пређе преко уста. – Знаш ли куда треба да идемо?
– Питаћу конобара. Он вероватно зна.
Упутиле су се на другу страну града, уличицом с ниским кућама и прашњавим баштама у којима су венули цвеће и поврће. Понеки пас би залајао иза ограде трчећи уз њу. Готово да никога нису среле успут. Била је недеља и нестварни мир у коме као да је цели свет спавао осим њих две.
Тешка метална врата реско су зашкрипала након што су позвониле. У отвору се појави стражар у униформи, дежмекаст и још сањив.
– Дошле смо у посету – рече жена.
Стражар их осмотри задржавајући поглед на девојчици која је пиљила у њега. Он је помилова по коси узимајући легитимацију од жене.
– Кога желите посетити? – упита стражар уписујући податке у књигу након што су ушле у затворски круг и стражарску собу.
– Антонија Коларевића – рече жена на што је стражар знатижељно погледа подижући поглед. Један тренутак задржао га је на њеном лицу, а онда спуштајући низ тело поново скрену на лист и настави да уписује податке.
– Девојчица?
– Маша.
– Исто презиме као ваше? – питао је даље наизменично посматрајући девојчицу и жену.
– Јелисић, да.
Стражар овлаш прегледа торбу и притисну дугме на столу након чега се појави младић такође у униформи. Личио је на дечака, веома млад, лепог лица.
– Доведи Сувог у собу за посете.
Кренуле су за младићем. Остављајући их унутра он их замоли да сачекају. Соба је била скромна, само сто и столице. Селе су и чекале. Девојчица је погледом шарала по просторији док је жена оборене главе зурила у плочу стола не померајући се. Једна мува упорно је насртала на прозорско стакло и то је био једини звук који је испуњавао простор. Девојчица погледа у мајку и учини јој се да њено тело дрхти, али не рече ништа. Ћутала је и чекала као и жена.
Када су се врата отворила она готово да га није препознала. Беше омршао и поружњао, упалог лица, бледог, са потонулим тужним очима, без сјаја. И руке као да му се беху издужиле, као и цело тело, некако нестало у затвореничкој одећи. Једва приметан грч на његовом лицу требало је да значи осмех кога није било док јој је пружао руку.
– Ипак си дошла – прозбори тихо и с неверицом гледајући у њене очи.
– Јесам – одговори жена. – Коначно сам одлучила да дођем, ето...
Антонио скрену поглед на девојчицу.
– Маша – рече жена. – Сада има десет година.
Антонију се нешто као кугла заглави у грлу и када зажели да прогута пљувачку осети немоћ схватајући како су му уста потпуно сува. Није знао шта да учини док је још збуњено стајао, па, ипак, пружи мршаву руку и девојчици. Она га је подигнуте главе гледала одоздо, испитујући то непознато лице зарасло у ситне беле длачице. Он је за њу био потпуни странац, неко кога никада раније није видела и према коме није могла да осети ништа.
Ћутали су неколико тренутака након што су сели. Ни реч да откину с усана. У соби је било претопло и загушљиво. Досадна мува је и даље зујала на стаклу покушавајући да се ослободи заробљеништва.
– Ускоро ћу изаћи – рече Антонио напокон. – Кажу да ће ме помиловати.
– Требало је одавно – прозбори жена упирући поглед према његовом лицу.
– Никада нису нашли никакав доказ за оптужбе – пригушено као да стење изусти.
– А сведоци? – упита жена. – Значи да су лагали.
– Ти ми верујеш, зар не? Много сам испаштао. Због ничега. Нема правде и тешко је доказати да ниси крив.
– Верујем. Увек сам веровала, али нисам могла учинити ништа. Ни моји нису дозвољавали да те посетим. Све до сада. Отац ми је умро.
– Жао ми је. Опраштам му.
– Она је твоја, Антонио – рече жена упирући поглед на девојчицу.
Девојчица није ништа разумела и најрадије би побегла из собе. Овај човек јој се није свиђао. Он не може бити њен отац. Њен отац је сигурно лепши господин и немогуће је да је у затвору. Он ће се сигурно појавити једног дана испред њене школе, узети је за руку и повести низ улицу, а она ће срећна узвикнути: Ово је мој тата! Јер, тако и други очеви долазе по своју децу пред школу, да их поведу кући.
– Зашто ми барем ниси написала писмо? Било би довољно и много би ми значило.
– Ништа не би променило. И можда ми не би веровао. Сада је свеједно.
Антонио је кршио прсте на руци и гледао у шаке с плавим венама.
– Донела сам ти албум са фотогртафијама – рече жена пребирући по торби. – И неке друге ситнице. Да ти се нађу. Много тога се променило од тада.
– Шта смо то згрешили, Боже? – простења Антонио. – Зашто ме кажњаваш?
– Ништа. Не верујем у његово доброчинство. Много је зла на овом свету. А Бог ћути.
– Да ли радиш?
– Да. У библиотеци, још увек.
Девојчица је устала и стала да шета по соби. Било јој је досадно. Она је желела да се та посета заврши што пре. Њу тај разговор није уопште интересовао и све јој је било страно. И соба с решеткама јој се није свиђала, а било је и веома вруће.
– Дођи, седи поред мене! – замоли Антонио.
Девојчица с оклевањем и невољко приђе гледајући у мајку. Она јој климну главом. Седајући осети потом како јој Антонијева рука милује косу. То јој се није допадало, али је ћутала и гледала у своје сандале са каишићима. Онда ју је загрлио и привио на груди а она је осетила некакав чудни мирис и желела да је што пре пусти, да побегне. Ипак се суздржала и одахнула када је наставио разговор с мајком, а она опет устала и обилазила дуго око стола.
Када су излазили напоље девојчица је приметила сузе у очима тог необичног човека и он јој се учинио веома висок, много виши него када су дошле. Док је одлазио низ ходник још се једном осврнуо, лагано подигао руку и махнуо.
– Шта сте му ви? – упита стражар жену на капији враћајући јој личну карту.
– Пријатељица – рече жена скрећући поглед.
– Јадни Суви – рече стражар. – Добар је човек.
– Зашто га зовете суви? – заинтересова се жена.
– То му је надимак. Тако га сви зову. Ваљда зато што је тако мршав и висок.
– Има он своје име – не одоли жена. – И није јадан. И сами кажете да је добар.
– Знам, опростите. Ускоро ће га пустити. Нажалост прекасно...
– Како прекасно? – зачуди се жена. – Зашто прекасно? Никада није прекасно.
– Мислио сам на његово здравље и то колико му је остало...
– Шта колико му је остало? – готово уносећи се у лице стражару није престала да запиткује.
– Од живота, то, како да кажем, мислим на ту његову опаку болест... опростите – рече стражар одлазећи у кућицу. – Мислио сам да знате и да сте зато дошле.
Стајала је тренутак окренута према затворским просторијама као скамењена, немоћна да се покрене, нема и пребледела. Одједном је схватила како је прекасно дошла и да је сада заиста за све прекасно.
Девојчица је ухват за руку и поведе на улицу.
Вани их дочека још већа летња жега и устрептала јара којих сада нису биле свесне ни једна. На спарушеном лишћу оближње живице белела се брашњава прашина. Није могла нормално да корача јер су јој колена клецала, па седоше на трошну клупу у слабој сенци дрвета. На улици није било никога. Онај ко није морао бежао је у хлад, у таму собе, и без велике потребе није у то време излазио ван.
– Ту је чесма – рече девојчица подижући се и коракнувши према њој.
Устала је и сама и дуго прскала лице не баш тако хладном водом, сапирући сузе.
ЈАБУКА
Ја видим зрнца сунца
Преточена у њену кору.
Сва се љупкост скупила
У луку њеног руменила.
Тишина далеког горја
Кроз петељку ушла.
Као да је сад дотрчала
У руке, књиге...
Похотно се ко љубавница нуди,
Док лежи на тањиру.
Тајним кључевима отвара уста
И ситни песак сунца просипа.
У ХАЉИНИ ЈОШ МИРИШЕ ЛАН
У хаљини још лепо мирише лан
И усне су твоје шумне као море.
Светлост се ломи и пада на длан
Док прсти најлепше речи говоре.
Тело боје кајсије и немир руку,
Љубоморан сам на звезду у пасу.
Као немирни брод пловим у луку,
Звук опојног греха слутим у гласу.
Небо се бојама лана прелива.
Гледам у очи као капи кише
Док се рој звезда на лице слива.
Далеко од свега, на крају света,
Сад све на тебе заносно мирише.
Уснула смо деца у чамцу лета.
ГАЛЕБ
Тај небески крманош, горе дубоко…
Лежим на плажи наузнак у песку.
Он ми одједном улеће у око –
Донесен ветром у сунчевом блеску.
Тишина затона, сенка маслине,
Учас заплових морем плаве пене.
Небесно лака крила ми се чине,
Док лебдимо високо изнад стене.
Стоји на месту, крилима не миче,
Тај морски хедонист овога часа
Тишину летом ко азбуку сриче.
Ниоткуд звука, трепета ни гласа,
Тек незнатан шум морског таласа
У пенушању слова летње приче.
КРАЂА БАКИНИХ КОЛАЧА
Бака меси, бака сече
Колачиће за увече.
Из кухиње баш мирише,
Види деду што уздише!
Тад сковаше тихо скупа,
Једну зврчку два мангупа.
Деда баки поглед скрене,
Онда у бој шаље мене.
Пришуљам се као сена,
Док се деда прави бена.
Једемо их тад скривећке
Враголани, ко две цвећке.
СТОНОГА КОЈА ЈЕ УСТАЛА
НА ТРИ ЛЕВЕ НОГЕ
Велики проблем једне стоноге:
Устала је јутрос на три леве ноге.
Стотину ногу природа јој подари,
Устане ли на леву, тад све поквари.
Боље је било да није ни устала,
Јер је на двадесету ногу пала.
Сад се гега и на ту ногу шепа,
А њој је баш стало да буде лепа.
И док се у хладу као башкари,
Она то хромост скрива у ствари.