Биобиблиографија
Јелина ЂУРКОВИЋ (Шековићи 1953), живи у Бијељини и ради на Педашком факултету као ванредни професор на предметима из области књижевности. До Отаџбинског рата живјела је с породицом у Тузли и радила као професорка југословенских књижевности и српскохрватског језика у Тузланској гимназији (1977-1984) и Туристичко-угоститељској школи (1984-1992). Након избјегличке потраге за кровом: Трнова-Подгорица-Бијељина – породица се зауставила у Бијељини од шк. године 1993/94. У периоду 1989-1995, била је студент магистарских студија у Београду, гдје је магистрирала 1995, а докторску дисертацију одбранила 2002. – ужа струка: народна књижевност.
Објавила је двије књиге поезије Печате 1996. године и Вилину влас 2001, Kobiety serbskie 2020, у Пољској. Заступљена јој је поезија у зборницима: Стихови младих (Тузла), Залог (Бања Лука), Семберска лира (Бијељина), Српска поетска плетеница (Нови Сад) , Антологија ратне поезије (Добој), Изгубљене звијезде (Сарајево), Словоприношеније, савременни славјански поети Варна (Бугарска), Вишњићу у част (Бијељина) те у часописима: Корени (Македонија), Српска вила, Нова Зора, Мира, Српска војска, ( Р. Српска), Луча, Багдала, Вертикале (Србија), Знаци (Бугарска), и др. Кратке приче објављене су (а неке и награђене) у Гласу (Бања Лука), Просвјетном листу (Сарајево), Мири (Бијељина), Лучи (Сомбор), Багдали (Крушевац), Срцу птице и срцу човјека (Бања Лука,) Франкфуртским вијестима (Франкфурт на Мајни), Књижевним вертикалама, (Београд). Већи дио кратких прича припада хумористичко-сатиричном жанру и објављене су под насловом Зарубице, 2017. Нешто стихова преведено на македонски и бугарски, а прозе на енглески.
Учесница је Вишњићевих дана, Вишеградске стазе, Ћоровићевих дана, Словенског загрљаја (варна, Бугарска), Кочићевог збора, Дучићевих вечери поезије, сомборских и београдских сусрета писаца, те других пјесничких манифестација диљем Српске.
По природи свога посла, бави се научним радом и књижевном критиком, рецензирањем и промовисањем научних и умјетничких дјела, те објављивањем радова у стручним и научним часописима: Норми (Сомбор), Братству (Београд), Новој школи (Бијељина), Радовима (Пале), Српској вили (Бијељина), Путевима (Бања Лука), и др. Из области народне књижевности објавила је књиге Дијалог с традицијом (Бијељина 2011), а за потребе студената факултета на коме ради Приручник библиотекарства (Бијељина 2010). Године 2014. објављена је и друга научна књига из области народне књижевности под насловом: Фантастика метафоре. Шкрлићево расклапање усмених прозних образаца, а у 2017. години објављена је још једна: Вукови пјевачи из Босне и Херцеговине у коауторству с академиком Љубомиром Зуковићем.
Јелина Ђурковић је чланица Удружења књижевника Републике Српске (чланица Управног одбора) . Била је предсједница Подружнице УКС Бијељина те чланица и Друштва књижевника Београда. Чланица је бијељинског Градског одбора СКПД „Просвјета“ и главна и одговорна уредница часописа Српска вила. Учесница је Вишњићевих дана (континуирано: научна излагања, бесједе, организација научног скупа). Повремено учествује на научном скупу у организацији Педагошког факултета у Бијељини и стална је чланица рецензентског одбора тог скупа, а повремено и часописа Филолог из Бање Луке. Активно се бави процјеном и промовисањем текуће књижевне продукције на пригодним књижевним вечерима.
У периоду 2002-2006, била је професионално посланик Парламентарнне скупштине БиX.
Одјеци
САМОЋА, СЛУТЊА
1.
Није више само тренутак,
Одсутност изобиља,
Самоћа моја изобилна
Сада је богата збиља
И не смета ми више.
Некако смо се снашле.
Она ми махне већ с буђењем
И запосједне дан.
Подијелимо на равне части
И рад и нерад
И вољу и невољу
И дубок сан.
Моја самоћа и ја.
Она не одустаје од себе.
Не одустајем ни ја. Од ње.
2.
Долазим ти са дна времена,
и са дна мисли,
као самотни зрачак
из затуреног сјећања.
Долазим ти у кишној капи
на влати траве:
у њој је дугина шара;
твој појас је то
и копча између мене
и твоје страве.
Прени се,
Ти ниси сама.
3.
Кад успавам домаће ларе
и анђеле чуваре,
довикнућу нијемо:
додирни лелуј смијешка,
тек слутња да нас згрије;
не, неће бити варка,
не бој се чаролије!
МОЛИТВА ЗА ИЗБАВЉЕЊЕ
Бескрајни плави круг. У њему звезда.
Црњански
Бескрајни плави круг.
А звијезде нема. Можда само спава.
Бескрајни патње плашт носим
преко неба плава.
И нисам сама. И сви су моји ту.
У кругу. Лицем према небу.
А звијезде нема.
Можда је само нијема.
И молимо се
Ко додоле и краљице
Ладарице и вучице:
Да врцне из срца
Из сузе да изгрца
И чиста се на небу јави
Звијезда преодница –
Из патње да избави.
Бескрајни плави круг.
Бескрајни плави круг
И ми. Сами.
НЕБЕСКА СВИТА
Пилотима ВРС, на Св. Стефана, 1999.
Чека нас, знај,
над првим облаком вила;
к небу управи коњићу мој,
док поводац вучем
рањен у твоја крила.
Око нас хајка завргла жетву,
хајка охолог хашког кагана;
у пламен претвара
слободу Синђелића и Лазареву клетву.
Небески ловче мој,
ми смо склопили крила.
Утихнула небеска свита.
Поводац је посљедњи отпонац
док рука има маха.
Душу ти, Небески оче, приносим
са нешто звјезданог праха.
Нека ме из твога ока ороси,
нека ме заспе,
нек заспе
твоја роса плаха.
МИЛИЦА, БИЈЕЛА ГРЛИЦА
химна
Један је брат тек радост цијела.
Два су
Два бора бијела, заштита сестри –
Међ' њима јела.
Три брата – божанске милости
Дар је,
Четири – кућа за уздарје.
Пет је песница
Моћна и марна
Али и вијенац сунчева длана,
Свјетило кући у смирај дана.
А када имаш девет брата,
То је већ држава цијела,
Тврђава са девет брава,
Чаробна бајка, Грлице бијела!
тужбалица
Понор је опет отворен
Милице, Бијела грлице.
И црна ноћ и бијели дани
Пониру с браћом у лагуме,
Понору жртвовани.
Устукнула и маћухица,
Њежни цвијет.
Побијељела јој душа од ужаса
Када је хашки понор отворио свијет.
Бијела сестро
С даровном сузом од спаса,
Преточили се дани
У црни мук сестара
Над тугом жртвованих.
Ти знаш о чему плачем
Без гласа.
О чему плачем.
Од ужаса.
ПИТИЈИН ПУТ
Одакле је Питија почео да гради – с врха или одоздо? Одозго се и нема осјећај потребе за путем, само се сјуриш накомке. Мислиш? А кад почну клецати кољена? Да видиш како то понижава! Уосталом морао би правити завојнице. Јеси ли био горе? Јесам. Па? Кад погледаш доље, све је мање него што јест, а кад пођеш, сваки камичак је већи од корака. Мислим да је горе само одредио најпогодније мјесто за излаз наврх, а то се одоздо не види. Тачно. Изабрао је Седло Врљине а не Кик и Полу. Тако једино има смисла пут до њива на Планини, све друго је слијепа мрља. То значи да је тачно знао гдје пут мора почети и гдје завршити – између је просијецање. Има ту још нешто. Кад градиш одоздо идеш за својом снагом, природно, правиш косину по својој мјери. Имаш право. Тако можеш објаснити и нагли успон пред Седлом. Мора да се у једном тренутку преварио у процјени, или му је понестало снаге, па управио према Поли – упразно. Отуда онај нагли поовратак ка Седлу. Или, да и није било неке вајне снаге у њему, док је тако ниско спустио путању на почетку. Лако је теби судити сада. Питам те, како би ти помјерао оне каменчуге, пањине, кржљаве растиће, глогиње и рујевину. Све са једном сјекирицом и што тише. Пробај! Ево, рашчисти ово што је зарасло. Није баш тако. Није он радио све одједном, трајало је то годинама. Не би се причало о њему да није страћио свој живот у овај путељак. А путељак зарастао, као да га нема.
Нема га јер нема људи да пролазе и нема коза да одржавају ред. Како то мислиш: задужбину козара козе су дужне да брсте? Не, будало, најбољи чистачи шикаре одувијек су биле козе. А њих одавно нема, прво по закону, а онда по инерцији. Нема их. Знаш како је Врљина прије изгледала? Аха. Види сад: зелени ромб прошаран покојом бијелом мрљом, а прије - бијело брдо камена са задјенутим ћумама зелениша. До самог неба. Кик се ни по чему није лако уочавао, свуда једнолична бјелина до голе Поле. Али се рујевина није дала. Њу козе неће. Мислим да неће. Зато је Врљина у јесен била сјајна. Пламте језерца жара овдје-ондје, ко шира небеска, мислиш: сад ће се излити, али ту је камен да је охлади и заустави. Не претјеруј. Из те миришљаве шире небеске излазио сам полуонесвијешћен кад год сам морао Питијиним путем у Планину. Толико је ударала у мозак и плућа да сам се лијепо бојао проћи кроз тај врући шпалир. Могао си да бираш сигурнијим путем изнад Луга. Па да закасним. А дједова чвока? Изађе ти на исто: звони једнако дуго у глави ко и миришљава рујевина. И, како то мислиш – бираш? Има тренутака који се не бирају, они се само морају. Кад већ „бирамо“, да си била на Питијином мјесту, шта би изабрала: овај пут или Урку?
Није то исто. Није кад је твоја мала себичност у питању, а све је исто кад је туђа, нама далека и површно знана. Чекај мало, да не побрчемо! Није избор узрок, мислим, он је само видљивим учинио нешто што је отприје било у Питији. Не вјерујем да је било другачије. Како ти то замишљаш: буде тако један тренутак у животу када се мора рећи „да“ или „не“ и мирна Босна? Издвојени, голи, тренутак без почетка, без неких веза и уза, тако: станеш на врх Кика и издекламујеш – ја нећу Урку Мелезушу макар се овог часа у козу преобратио! И послије ти буде свеједно да ли си заиста коза, да ли си се сурвао са капе небеске или гураш свој пут уз Врљину. Гдје је ту драма? Не мора да буде драме. Зашто би била драматична нека одлука? Е, ту те чекам! Ако је, дакле, Питија одлучио мирно и без драме, значи да је нешто у њему од раније имало своје разлоге који су постали природни и обични. Њему, не кажем и другима. Можда није био тренутак, један једини тренутак, него ток, можда нејасан и непризван, али постојан. Требало га је зауставити неким гестом да надође, да се прелије. Мислиш, да поплави? У тој поплави и јесте невоља. Урка и њени морали су да гацају у поплави срамоте што Урку неће Питија козар. А ако Урку неће Питија козар, онда се срамота мора спрати осветом; а кад освета закуца на врата, она се изнутра ојачавају свиме што је издржљиво и при руци. Тако. Ако Питија и није донио одлуку у несагласности са самим собом, његова је одлука донијела грдну несагласност са другима. Па сад види шта је ту драма. Може се сасвим јасно рећи да је био себичан.
Не пренагљуј. Можда пребрзо судиш. Питај се зашто је то учинио. Није био ни малоуман ни непризнат од људи, а ипак је довео у питање сигурност куће и имања. И, каква је то себичност? Хајде својим њежним и ненавиклим рукама посегни за крчевином и својом размаженом кичмом лези у камену постељу под врљинско небо, па онда суди о себичности! Он, „себични“ козар, није више крочио преко кућног прага од оног дана када му је мајка Стоја јауком предочила: ако он у кућу, кућа у пламен. Цијена коју су испоставили Уркићи. Ни крадом, ни ноћу, никако и никад више у кућу, јер су Уркићи преблизу, јер су доушници на прагу. А кућа пуна нејачи и будућности. Тако је то било. Не ни у колиби код тора, да га Уркићи не прекину на сну, него у Врљини, овдје-ондје, градио је себи постеље, једва приступачне и добро укривене. Боже ми прости, неко дивље племе ти Мелези. И сад их од страха заобилазим, мада је шака јада претекла од предака.
Чекај, мало! Запела си Питија па Питија! Шта је с кућом којој је пламен под прозором? А дјеца, а жене, а младићи? Мислиш ли на њихове снове и страхове? Можеш ли о њиховом големом страху судити по своме, дотеклом у треће кољено? Није ли то довољно да се запиташ о Питијиној неодговорности? Немој да га браниш! Не браним. Хоћу само да разумијем. Лако ћеш разумјети ако се запиташ шта је то његово било важније од Софијиног, Николиног, Илијиног, Спириног – и да не набрајам – у истој кући коју је он олако изложио погибељи. Е, ту ме нађе: Милееева! Ниси рекао Милева. Ту је чвор.
Шта знаш о Милеви? Умрла је дјевојком. Да. Била је љепотица. Да. Била је Питијина сестра-близанка. Не, нисам то знао. И Питија је био лијеп. Да. Били су као јабука пресејечена надвоје. Добро, што доводиш Милеву у везу са Питијином судбином? Јер има смисла. Необичне су, мислиш? Она умрла, а он у самоћу. Обоје изван свијета, на то мислиш? Не, Милева је умрла од сушице. А сушицу је зарадила од Урке. Мислиш: Питија није хтио сушичаву Урку? Не, Урка није била сушичава. Урка је била несравњени господар пастира, бич божји. Довољно послушних по њеној мјери није било. Кажњавала је врло темељито и врло маштовито. Значи, и Милеву?
Милеву је казнила кишом.
Покиснути за овцама и није нешто. Зато постоји резервна преобука која се носи у торби. Постоји кабаница. Постоји пастирска ватра. Када је Милева имала свој кажњенички дан, падала је киша. И падао је први дан евиног проклетства на Милеву. То је онај дан када се дјевојчица преобраћа у дјевојку. Имала је бол у малом трбуху, њој до тада непознат. Била је згрчена и избезумљена. Било је хладно, било је мокро, и болно, и страшљиво, изнутра и извана. И овце су нервозно балавиле на киши јурећи од лисника до лисника и Урка је помамно заповиједала.
Урка је Милеви прво одузела преобуку, па кабаницу, па ватру. Изгурала ју је, затим, испо лисника. Кад би јој дојадио Милевин цвилеж, вукла ју је од гране до гране, од лијеске до лијеске, од грма до грма и стресала на њу кишницу. Тако, с нападима бијеса и горопади. Не могу да вјерујем! А остали пастири, мушки? Зашто нису заштитили Милеву? Ха! Урка је била Мелезуша, а то значи подруг од човјека. Зар се не сјећаш бар једног Подругова сина? Они су сви понаособ били големи, и тога су биили свјесни управо онолико колико су страха код других људи изазивали, појединачно и групно. Преливало се то преко сваке мјере. Та моћ се, неминовно, претвори у уживање. Урка је била бараба-дјевојка. Урку нико није смио ни мрко погледати.
Увијек сам се питала шта буде у зрелом добу с тим дјевојкама-барабама. Временом сам научила да их препознајем у тешким и недодирљивим женама збор чије се нарави шапће на радном мјесту иако њих и нема у видокругу. Затим и у оним женама које се пењу кроз живот омотане велом нечије невидљиве, а моћне заштите. Та гордост и висина, потцјењивачка и ледена према свему изван омотача, мучно ми враћа у сјећање причу о Урки.
И Милевин беспомоћни плач.
И мој неплодни гњев и презир према вјечним уркама.
Милева се разбољела. Добила је упалу плућа. Затим је дошла туберкулоза, у оно вријеме неизљечива и прескупа болест за многољудну кућу. Да ли нас од тада комшије зову туберанима? Да. Како све то знаш? Милева је само својој удвојеној савјести, своме брату близанцу, сасвим шапатом, повјерила оно са Урком. Наравно, тек пред саму смрт. Јасно је и зашто тек тада. Урка је треперила у њеном страху непрекидно. Бог ће знати, да ли ју је бар гроб заштитио од ње.
Како је онда дошло до везе између Урке и Питије? Никако. Њихова веза није ни постојала. Постојала је сагласност родитеља. Попадићи су добро разумјели да се неће лако носити са комшијама вучје крви и брза ножа одбију ли да се ороде с њима. Избор је пао на Питију. Мислиш ли да то није случајно? Кажу да су једнако били наочити и Никола и Спиро, а Илија је већ био кнез. То ти не могу рећи. Намјере Господње не саазнају они незнатни.
Хоћеш да кажеш да смо нас двоје незнатни? Да ли је случајност да двоје малих незнатних, уз то близанци, расправљају овдје, на почетку Питијиног пута, о својим прецима? Близанцима. Још каквим! Знам на шта мислиш и помало се бојим. Немој. Прими то тек као причу, стару породичну причу. Не могу. Ту и јесте мука. Када је већ примиш, уреже се у памћење као овај пут у рујевину. Што старија, све је опојнија.