Одјеци
ЈУНОНА
Јунона се родила скорије,
није знала за Јонеског, Бекета,
али су јој на видику Алпе, Венеције,
Напуљ, Етна и све Москве свијета.
Ту су Анди на које ће се попети,
и загонетни Хазари.
Сва моја стиховања, ненаписани сонети
желе јој добродошлицу. Ормари
су спремни за њене костиме и блузе,
хаљине, као расплављени јантари,
и неке које су носиле само музе
у вријеме Љермонтова, док је писао
о Демону и Тамари.
Јунона се родила скорије,
није знала за Гогоља и Флобера.
О њој се само сања у овој ноћи док киша лије
упорно као код Жака Превера.
Али ту су позорнице које ће је,
дивну као јамб,
сачекиват' у априлу зеленом од снова,
жељнијем од свега.
О њеном доласку већ написах дитирамб.
Све будуће Јуноне, узмите га.
Вечерас вам на поклон шаљем
сву досадашњу историју,
све људске патње од постања,
које се крију.
Не буде ли Јунонин живот љепши
од наших свију, оптужите мене,
а не галаксију.
СЈЕНКА У ХЛАДУ СУНЦА
Вриједност липе
није њен цвијет,
него хлад.
Постоји вријеме
кад она листа, цвјета;
а хлад ''био ономад''.
И са љубављу је тако:
постоје и цвијет
и хлад;
и мирис јак,
буде, па умине...
А зашто није к'о некад?
Вријеме бремени,
али нам ништа
не дава.
Сунце се у соковима
липе језери,
у њеном мирису спава.
Све што нам
липа дарује,
наша је јава:
њена мирисна сјенка
која у хладу сунца
обитава.
Цвијет липе, опојан –
за човјека,
ако је на вријеме;
а земљи,
земљи,
само сјеме.
ВОЉЕНА, СПАВАЈ...
Слани спреј блијешти на доку.
Мјесец у мору плеше,
прозире воду дубоку.
Пучина се надима, пишти,
вода се мрешка жалом,
пред зору ће се дичити валом.
Свијетли усољени бескрај ...
Вољена, спавај ...
У души празно.
Планина спава,
макијом повјетарац гамиже.
Испод маслине жућко дежура
и слани ланац лиже.
Отежале гране жаморе,
пропиње се и гаси море.
Шапућем нијемо,
блудећ' у бескрај:
Вољена, спавај ...
Вољена, спавај ...
Замисли: будимо се,
свјежина нас уплела,
бјеласају се тијела.
Покривач нам небеска сјена,
а лежај морска пјена.
Над сном ти дежурам, не хај,
вољена, спавај ...
У сну се смијеши,
бери цвијеће,
блистај од среће,
лијепе накупуј одјеће.
Да уморна не будеш,
сну се врати,
њиме огрни
и не пати.
У сну ради шта ти је воља:
сањај времена боља,
у очима да ти многољудно буде,
о теби да дјела суде.
У сну нека те
прати бескрај!
Вољена, спавај ...
Мирно спавај ...
Примирићу шумно море,
спутати вјетру крила,
утишати пјев сјенице,
да узроци несанице
не наруже лијепо лице.
На шару земном,
свирепо летећем,
свему живом пријетећем,
загрлимо се,
удвоје ће лакше бити
настанти рај.
Вољена, спавај...
Нек' ти се снови тихо
у очи уселе,
и кад се пренеш
да буду веселе.
Нека се пропиње
и стење море,
и нека шуме горе,
и сјенице нека се
гласају јаче!
Драга, не спавај,
отворених очију сањај!
СЈЕТНИ ВАЛС
У пролеће, кад сјеме маслачка дашак вјетра покрене,
сваки цвијет обиље мириса одаје;
ово вече шири мирисе и звуке – не престаје;
сјетни валс ме из сна прене!
Сваки цвијет обиље мириса одаје;
виолина јеца, обузима мене;
сјетни валс ме из сна прене!
Небо, моје одмориште, да ме штити не престаје.
Виолина јеца, обузима мене,
душа пати, тужи из потаје!
Небо, моје одмориште, да ме штити не престаје;
сунце зашло, сјутра ће да ми се окрене.
Душа пати, тужи из потаје,
сјај прошлости – ту крај мене!
Сунце зашло, сјутра ће да ми се окрене!
Као спомен на њу пехар ми остаје!
ПИАНО - ФОРТЕ-ФОРТИССИМО
Пиано...
Под гором уснуло село.
Нахерени кућерак.
Лампа шкиљи.
Промичу сјенке.
Потмули лавеж.
Пианиссимо...
Задњи праменови дима уз јелар се пењу.
Свијетло се гаси.
Стока се сабија, њише.
Пиано-пианиссимо...
Небо на земљу пало.
Кућерак и тор у магли.
Брави преживају.
Форте...
Пред зору пљусак.
По крову добује.
Низ окна се капи сливају.
Чектарā...
Брави се под храст тискају.
Фортиссимо...
Муња запара небо.
Лампа се зажиже.
Густи се дим над кровом вије.
Чектарā, звони.
Форте-фортиссимо...
Још једном муња запали гору.
Гром се пролама, планина јечи.
Кућа се тресе.
Подивљали поток камење ваља.
Муње, громови. Чектарā, звони.
Рика, лавеж, блека.
ТИЈЕЛОМ ПЛЕШУ ЛЕПТИРИЦЕ
Кад крилима рајске птице
узвитлају густу траву,
тијелом плешу лептирице,
коловрати плаве главу.
Цвијетни прах тучак прима,
роса клизи низ влат траве.
Грми, сијева – у чулима.
Наговијест страшне лаве.
Ево мени плаве виле.
С лаким крил'ма мени лети.
Завид'те ми бијеле виле
на тренутак овај свети.
И наша се вежу тијела,
заувијек чудном силом,
као мјесец, лика бијела,
када клизи над пучином.
УЗНОС ЗЕМЉЕ ПУТ СУНЦА
Земља се преко корјенова,
стабла и крошње
вјенчава са медом сунца,
пупољке избија, цвјетове отвара,
сјемење ниже,
а сјемење осваја живот,
као нека приправљена,
али још невидљива ватра.
Ако се сије по вјетру,
опожарује се земља,
коју живот твори.
Из сјеменке избија пламен
а из пламена други пламенови
и тако корача пожар,
јер шума ћутке гори.
И схваташ да корјење
служи прождирућој
и градитељској ватри,
насталој из сјемена,
и да је маса згаслога лишћа
што застире планину
само земља сунцем оплођена.
А то је узнос
земље пут сунца.
ТИРКИЗНА ЗАВЈЕСА
Јесење злато Овчара
купа се у плаветнилу небеса,
док се звоник одмара
и спушта тиркизна завјеса.
Не знам! Али тај лист
са нервима од помрчине,
као купола, заобљен и чист,
лепрша да пробуди висине.
У сјенци храстова стољетних
као да се хлад спушта с висине?
Јесење злато купола свијетлих
узноси се изнад бјелине.
Храст се поносно крај стијене њише,
горње му лишће у плаветнилу дише,
а доње, њежно и мило,
утврде манастирске загрлило.
САГА КРАЈ МОРА
Сага крај мора,
гдје је лазур пјена,
гдје не постоји градска плажа...
Краљица је свирала –
у замку Шопена,
и, захваљујући њему,
заљубила се у пажа.
Све је било лијепо:
пресјекла је нар
и половину дала пажу.
Њу је добио на дар,
тако сонете кажу.
Сасвим му се предала,
и до изласка сунца спавала.
Била је то сага крај мора,
гдје су тиркизни таласи,
гдје је лазур пјена,
гдје свиће најљепша зора.
СМАРАГДНО ТАЈАНСТВО ВЕЧЕРИ
На тебе ће мирисати жудно
сви наши дивани, соба свака,
и на полицама цвијеће најљепше, чудно,
а небо ће бити плаво, без облака.
У њежноме сплету наших тијела
срце ће пламтјети, к'о бакље 'сред тмуше,
а одсјаја два бијела
лепршаће у огледалу душе.
У смарагдно тајанство вечери
трепериће блијесак из наших двери,
као чаробне љубави знамен;
а Анђео, као наш сапутник,
одшкринувши прозор, распириће пламен,
протјерати маглу с огледла мутних.