ПЈЕСНИК ПРИРОДЕ И РАДОСТИ

 

(Ђуро Стипановић: Поток на длану, избор пјесама за дјецу, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука, 2006)

Ђуро Стипановић је врло занимљива појава у савременој српској литератури за дјецу. Самоук у књижевности, самосвојан у грађењу властите поетике на коју је највећи утицај извршило поетско стваралаштво са снажним Змајевим печатом, скрајнут од главних савремених књижевних токова, далеко од листова, ревија и часописа у којима се нађе простора и за пјесме намијењене дјеци, још даље од електронских медија који доприносе афирмацији писаца и њиховог дјела, у свом родном селу Подбрду код Мркоњић Града, као што је то чинио класик поезије за најмлађе Момчило Тешић у свом селу Глумач код Пожеге, он већ деценијама исписује топле, искрене стихове, пуне љубави и радости. И данас, мада у поодмаклим годинама, оком радозналог дјечака, посматра свијет око себе и уочава у њему оно што другима најчешће промиче – осмијех или сузу на дјечијем лицу, родитељски образ озарен срећом или осјенчен бригом, мрава у трави, бубицу на цвијету, птицу у густој крошњи, мјехуриће пјене у поточном брзаку, злато које сунце расипа по пшеници и ражи или сребро које из мјесечеве зраке сипи по заспалим њивама и шумама.

Углавном изван интересовања књижевне критике и издавачких кућа, Ђ. Стипановић је до сада објавио 34 збирке поезије за најмлађе (све у властитом, ауторском издању, покаткад уз новчану помоћ друштвених институција мркоњићке општине) у којима ће пажљив и добронамјеран читач пронаћи доста вриједних пјесама и мноштво упечатљивих, оригиналних пјесничких слика које се памте и оплемењују душу читаоца. Да је био строжи у избору пјесама које ће уврстити у те књиге, оне би сигурно оставиле јачи утиск на критичаре и могуће читаоце. Овдје није случајно употријебљена ријеч могуће, јер, подсјетимо, он је сам објављивао своје књиге, па оне нису ни долазиле у књижарску мрежу и, осим ријетких случајева, у библиотеке, нарочито школске.

Недавно објављена књига Поток на длану, у издању Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, први је покушај да се изабере, укоричи у једну књигу и понуди, првенствено младом читаоцу, оно што је најбоље у пјесништву Ђуре Стипановића. У тежњи да се прикаже широко интересовање и тематска разноврсност његовог стваралаштва, можда је понека у умјетничком смислу вреднија пјесма уступила мјеста оној која у својој лепршавости и самониклости нуди више шарма, музике и љубави.

Читалац ће ишчитавајући овај избор вјероватно стећи утисак да је Ђ. Стипановић истински пјесник природе. Ништа што око нас зрачи исконском љепотом није остало изван његовог интересовања. Трешња која је обукла бијелу цвјетну хаљину постаје права принцеза, витка бреза права љепотица, јутро је посуто бисерима росе, зора из крчага лије злато првих јутарњих зрака, љетна ноћ жубори најљепшом музиком... Па ипак, завичајни поток у коме се огледају све љепоте и сви изазови овог свијета, весело жубори кроз сваку пјесму, запљускује сваки стих исто онако као што запљускује дјечје снове и жеље. Неће се претјерати ако се каже да је за Ђуру Стипановића и његове раздрагане дјечаке безимени поток, скривен у шумарке и високе ливадске траве, исто оно што је за Марка Твена моћни Мисисипи на чијим обалама се играју Том Сојер и Хаклбери Фин са својим вршњацима, посматрајући велике пароброде који плове у тајанствене даљине

Условно речено, другу тематску цјелину чине пјесме о селу, мада је тешко разлучити гдје је граница између њих и стихова исписаних у славу природе. У овом букету пјесама (као у букету пољског цвијећа) најчешће се разлиставају оне које пјевају о жетви и жетеоцима, косидби и косцима, жуљевитим длановима, њивама, киши која даје живот усјевима. У центру пјесниковог интересовања је тата, моћан са алатком у руци као див, а њежан и осјећајан, мек као паперје птића у гнијезду на грани дрвета поред потока у које завирују радознали дјечаци.

Нема доброг рода и среће на селу без сложне породице, а управо она, породица ушушкана у топлину и љубав, мами пјесника Ђуру Стипановића. Кад је мама насмијана, отац расположен, а дјед распричан, кад је бакино крило меко и топло, онда не жуља ни већ тијесна ципелица старијег брата, не сметају закрпе на његовим изношеним панталонима. Вечери су тада ведре, јутра осунчана, с радошћу се чита прва књига и стидљиво, уздрхталом дјечјом руком, исписују први стихови. Ипак, све то на једну страну, а на другу – дјед. Он је централна личност, стуб куће и љубави у њој, непресушни извор приче која оснажује, носи, поучава и на крају води у меку постељу сна.

Коначно, дијете у породици, дијете на потоку, дијете у игри, дијете у школи, дијете које се заљубљује и воли, нестрпљиво дијете које сања и у сновима лети на таласима топлог смијеха и среће – дијете с искричавим мислима и душом, на најшира врата улази у Стипановићеву пјесму. Уосталом, оно се у њој и најлагодније осјећа, јер она и јест намијењена њему.

Умјесто било каквог закључка (јер циљ овог текста није да даје коначну оцјену, већ само да укаже, да скрене пажњу на помало скрајнуто дјело једног такође скрајнутог пјесника), можда је најбоље да пустимо самог Ђуру Стипановића да каже шта све по његовом мишљену може бити, и јесте, пјесма. У пјесму „Дјечији длан“ он пише да је дјечији длан ливада мека, облак бијели изнад трава, да по њему жубори ријека, а изнад њега крилају лептирови, по њему расту цвијеће и брезе, с њега у прољеће полијећу ласте, из њега се рађа румени дан. На дјечијем длану никада не вену руже, с њега не силази цвркут птица, у њему се огледа румено мајчино лице, по њему се плави небески бескрај...

Ето, то је Ђуро Стипановић, нарочито када се из његовог стваралаштва склони устрану оно што није дорасло до истинске умјетничке вриједности, а на испружен дјечији длан ставе зрнца која се вјероватно могу пронаћи у овом избору његове поезије за дјецу.